Jedna važna tradicija drevne Mudrosti svodi se na to da čovek treba da usaglasi svoje želje sa realnošću, pre nego da pokuša da usaglasi realnost sa svojim željama. U ovoj viziji kao da postoji fatum realnog, a najveća sreća za koju je ljudski rod sposoban nalazi se u smirenom prihvatanju neizbežnog. Stoicistička filozofija daje formu ovoj, konstantno dominantnoj „mudrosti“, uključujući i današnjicu, gde se kaže ovako: mala privatna sreća, potrošačka, umrežena, vezana za godišnji odmor, koju kapitalizam svojom „demokratijom“ pruža privilegovanim stanovnicima Zapada možda nije posebno snažna, ali želja za nečim drugim – komunizmom na primer – vodi neizbežno u najgore. U ovakvoj propagandi „realnosti“, uglavnom ekonomske, nameću nam privatno vlasništvo i koncentraciju Kapitala kao Sudbinu kojoj moraju da se podrede sve naše želje.

Kada Sen-Žist (Saint Juste) usred Francuske revolucije piše: „Sreća je nova ideja u Evropi“, reč je o sasvim drugačijoj viziji stvari – onome što on zove ljudski Subjekt. Revolucija treba da iskoreni stari svet i uspostavi važnu vezu između vrline (čija je suprotnost korupcija kao nepromenljivi izvor moći bogataša) i sreće. To znači da totalna promena sveta, emancipacija celokupnog čovečanstva u odnosu na oligarhijske forme koje ga dominiraju nepromenjeno, od antičkog robovlasništva do imperijalističkog kapitalizma, jeste prevashodni uslov da bi stvarna sreća mogla biti vitalna mogućnost, pružena svima.

Za vreme celog XIX veka i dobrog dela XX veka, na svetskom nivou ostaje aktivna koncepcija po kojoj da bi se bio srećan, treba promeniti svet. Polemičko pitanje u ovom neodoljivom strujanju revolucionarne prirode jeste kako promeniti svet?

Vrlo brzo postajemo svesni da ovo pitanje neće biti jednostavno, u onoj meri u kojoj poseduje najmanje tri vrlo komplikovane reči, imenicu „svet“, glagol „promeniti“ i upitni prilog „kako“. Primorani smo, dakle, da se upustimo u igru sa složenom gramatičkom sintagmom.

Počnimo od imenice „svet“. Šta je tačno svet, ili kako mi često kažemo šta je „naš svet“, naš savremeni svet? Ukoliko ne preciziramo odmah šta podrazumevamo pod imenicom „svet“, naslov ovog poglavlja postaće opskurno pitanje.

Uzmimo jedan savremeni primer. Radi se o poznatom pokretu dela omladine Sjedinjenih Američkih Država, 2012. koji su se nazvali Occupy Wall Street. Koji svet ova pobuna, ovaj ustanak želi da menja? Da li Vol strit kao simbol finansijskog kapitalizma? Demonstranti su izjavili: „Mi predstavljamo 99% stanovništva, dok Vol strit čini samo 1%.“ Da li je to trebalo da znači da je svet protiv koga su oni protestvovali, i mimo čiste ekonomije, politički privid zvani demokratija, u kojoj malena grupa bogatih i moćnih ljudi, motivisanih isključivo ličnim interesom, kontroliše živote miliona i miliona drugih ljudi. Potvrđuju li oni time da kolektivna sreća ima za uslov da dokrajči „demokratiju“, u kojoj ova mala grupa, ovih 1%, može da odredi potpunu bedu miliona ljudi nastanjenih daleko od naših zapadnih metropola, što će reći Afrike ili Azije. Međutim, možemo primetiti i da grupu koja je okupirala Vol strit čine gotovo isključivo mladići i devojke srednje klase. Možda su oni protestovali protiv tužnog i oskudnog života, života bez jasne i svetle budućnosti koji žive toliki mladi u metropolama našeg zapadnog sveta? U tom slučaju, na njima nije bilo da „promene“ svet koliko da aktivno svedoče, nekoliko dana ili koju nedelju, o nečem lažnom i tužnom u našem kolektivnom postojanju. Time postaje verovatno, kako je i pokazao nastavak, da iza tog stanja duha, očajnički subjektivnog, nije postojala nikakva jasna reprezentacija objektivnog sveta i principa njegove promene u pravcu emancipacije sreće, kao nove ideje. U suštini, ono šta je bilo stvarno i što je trebalo da postane svet, ostalo je zamagljeno u trenutnoj radosti pokreta.

Šta je „svet“, nije nikako jednostavno ime/imenica. Na kom nivou počinjemo da govorimo o svetu? Jasno je da treba definisati različite nivoe opšteg, različite nivoe postojanja, kako bi se moglo razumeti šta je svet. Predlažem da ovde pokušamo da razdvojimo njih pet.

Prvo, postoji naš unutrašnji svet reprezentacije, strasti, mnjenja i ideja: svet pojedinaca sa sopstevnim telima i duhom. Zatim, možemo da definišemo kolektivne svetove koji čine zatvorene grupe: moje porodice, mog profesionalnog života, jezika, religije, moje kulture ili nacije. Ovi svetovi su zavisni od fiksnog identita. Možemo takođe smatrati celu istoriju ljudskog društva jednim posebnim svetom. Ovde se ne radi o zatvorenoj grupi, niti o fiksnom identitetu, reč je o otvorenom procesu koji uključuje mnogobrojne i važne razlike. Dalje, moramo da uzmemo u obzir naš prirodni kontekst, naše uključenje u prirodu koju delimo sa kamenjem, biljkama, životinjama, okeanima itd. Taj svet je naša mala planeta Zemlja. I konačno postoji peti nivo, postoji univerzum, zvezde, galaksije, crne rupe… Uočavamo, tako, svet pojedinaca, tj. svet psihologije, svet zatvorenih grupa ili svet sociologije; svet otvorenih procesa koji je svet ljudskog postojanja ili Istorije; naš prirodni svet, svet biologije i ekologije; i na kraju univerzum, svet fizike i kosmologije.

Napadnimo drugu poteškoću, glagol „promeniti“. Jasno je da je naša sposobnost i snaga da promenimo svet, zavisna od nivoa definicije tog sveta. Ako sam u braku i ako se zaljubim u neku drugu ženu, to može eventualno da definiše vrlo važnu promenu dva prva nivoa: mog ličnog sveta – strasti, reprezentacije itd. – i mog porodičnog zatvorenog sveta. Bez ikakve sumnje ovo umnogome utiče na moju reprezentaciju lične sreće. Na drugom nivou postoje različite vrste promena: revolucije, reforme, građanski ratovi, formiranje novih država, nestanak jednog jezika, kolonijalizam i još ono što Niče (Nietzsche) zove „smrt Boga“. Svakoj od ovih promena odgovara, naravno, nova dijalektika sreće i jada. Na trećem nivou, Istorije, postoje kontrastni pojmovi napretka, internacionalizma i komunizma s jedne strane, i kapitalizma kao kraja Istorije sa druge, demokratije kao univerzalne težnje i iza svih tih zanosnih reči objektivnog imperijalizma i subjektivnog nihilizma. To su, rekao sam već, mogući okviri za filozofiju sreće, ili stoičke i rezignirane, ili revolucionarne i militantne. Na četvrtom nivou je aktuelno važna i složena diskusija koja se odnosi na ekološke probleme, klimatske promene i budućnost naše planete. Ovde se ukazuju izvori za hiljadugodišnju koncepciju sreće čovekove vrste. Na petom nivou ne možemo da učinimo bog zna šta. Mi smo samo jedan maleni deo, nevažni delić globalnog univerzuma. Ali mi tražimo znake života izvan naše jadne planete i gajimo nade da ćemo možda, jednoga dana, sresti potpuno nepoznate forme blaženstva.

Koje je zaista tačno značenje glagola „promeniti“ u celoj ovoj priči? U suštini naša razlikovanja i definicije su suviše neprecizne da bi nam pružile jasno značenje izraza „promeniti svet“. Povrh svega, nije tačno da se jedan svet može promeniti kao totalitet. Treba posmatrati stvari u zavisnosti od nivoa semantičkog značenja imenice „svet“. Individua se može promeniti tokom života, ali izvesni delovi njenog subjektivnog sveta su nepromenljivi, kao i izvesne crte njenog tela ili neke suštinske psihičke formacije određene iskustvima u detinjstvu. Mi možemo prevazići granice naše zatvorene grupe, ali ipak ne možemo potpuno izbeći određivanje poreklom, jezikom i kulturološkom pozadinom naše nacionalnosti. Ista stvar se odnosi na naše aktivnosti u svakoj otvorenoj istoriji, ili na trud da promenimo, odnosno zaštitimo našu prirodnu životnu sredinu.

U svim biografskim i istorijskim okolnostima može se primetiti mogućnost lokalne promene u svetu, posle čega mogu da se pojave posledice te lokalne promene, ponekad dugoročne, povlačeći za sobom korekcije kako u sferi reprezentacije, tako i u sferi stvarne sreće. Promena se nikad ne pojavljuje odmah na jasan način kao „promena sveta“. Ona se uočava kao relativno velika ili mala u retroaktivnom smislu, u odnosu na posledice koje za sobom ostavlja.

Uzmimo čuveni primer Boljševičke revolucije u Rusiji, oktobra 1917. Veliki američki novinar Džon Rid (John Reed) napisao je knjigu o toj revoluciji pod naslovom Deset dana koji su potresli svet. Ali o kom svetu se radi? U pitanju nije sigurno kompletna promena kapitalističkog sveta, o čemu su sanjali Marks (Marx) i Lenjin (bio je ubeđen da je ruska revolucija samo početak globalnog procesa, čija je sledeća etapa revolucija u Nemačkoj). Bilo kako bilo, ovaj lokalni događaj je imao dalekosežne posledice. Bio je referentna baza za sve revolucionarne aktiviste i predstavlja važan deo – polazeći od Sovjetskog Saveza prema komunističkoj Kini, preko rata u Vijetnamu i na Kubi – ka „svetu XX veka“. No u drugoj polovini tog veka prisustvovali smo propasti skoro svih „socijalističkih zemalja“ nastalih u nastavku Boljševičke revolucije iz 1917. Stoga tek danas možemo razumeti naslov dela Džona Rida. Svakako, deo sveta je bio potresen ruskom revolucijom. Takođe, njene dalekosežne posledice omogućavaju da kvalifikujemo događaj stvarne promene. Ali na kraju krajeva, naš današnji globalni svet određen je kapitalizmom skoro na isti način kao što je što je to bio i pre ovog događaja. Možemo, dakle, zaključiti da najvažnija politička promena u XX veku nije „promenila svet“.
Stoga, u cilju da razumemo „Kako?“, predlažem da ideju „promeniti svet“ zamenimo kompleksom od tri termina, tri koncepta: događaja, realnog, posledice. Potrudiću se da objasnim što jasnije moguće ovu filozofsku terminologiju i njenu vezu sa pitanjem generičke sreće.

Događaj je ime nečega što se dešava lokalno u nekom svetu i što ne može biti oduzeto od zakona tog istog sveta. Reč je o lokalnom prekidu u ordinarnom postajanju sveta. Znamo da generalno govoreći, zakoni sveta proizvode izvesno ponavljanje istog procesa. Na primer, u kapitalističkom svetu, Marks predlaže temeljno objašnjenje ponavljanja ciklusa investiranja novca, njegove transformacije u proizvod i povratnu transformaciju u novac, ili repetitivni odnos između plate, cene i profita. Još uopštenije, one je opisao globalni proces kapitala koji povezuje proizvodnju i promet. Takođe, predložio je jasno objašnjenje činjenice da ciklične krize nisu prekidi u postojanju kapitalizma nego racionalni delovi njegovog razvoja. Upravo zbog toga, događaj nije ni u kom slučaju klasična kriza. Na primer trenutna ekonomska kriza u Evropi nije događaj, to je konstituitivni deo globalizovanog kapitalističkog sveta. Događaj je nešto što se odigrava lokalno u svetu globalnog kapitalizma, ali što ne može biti shvaćeno u svom totalitetu ukoliko se zadovoljavamo upotrebom repetitivne logike kapitala, podrazumevajući zakone sistemskih kriza.

Snaga jednog događaja nalazi se u izlaganju nečega iz sveta što je inače bilo sakriveno, nevidljivo, zapravo onoga što je maskirano zakonima ovog sveta. Događaj je objava dela sveta koji prethodno nije postojao osim u formi negativne prinude. A korelacija između te objave i pitanja sreće je jasna: pošto je reč o uklanjanju jedne prinude za sve one koji prinudu trpe ne prepoznajući je jasno, ubrzo se pojavljuju neslućene mogućnosti mišljenja i akcije. Dakle, definicija sreće mogla bi biti sledeća: pronaći u samom sebi kapacitet aktivne mogućnosti koji ne znamo da posedujemo.

Dajem dva primera.

Zašto je Maj ’68. bio stvarni događaj u Francuskoj? I zbog čega, uprkos izvesnom razočaranju, i uprkos onome što previše ležerno nazivamo revolucionarnim „porazom“, taj događaj ostavlja svojim učesnicima, ili bar onima koje korupcija osamdesetih godina nije pretvorila u žive mrtvace, sećanje na intenzivni trenutak, transfigurišući, trenutak apsolutne sreće, premda i strepnje, njihovog postojanja? Razlog je što je zbivanje simultanog masovnog revolta studenata i najvećeg ikad viđenog generalnog štrajka fabričkih radnika, otkrilo svetu „Francuske šezdesetih godina“ da je striktno razdvajanje mladih intelektualaca i mladih radnika, kao zakon ovog sveta, bila stara nužnost. Događaj je precizno pokazao da je taj zakon mogao, i naposletku morao biti zamenjen sopstvenom suprotnošću: novim političkim strujanjem stvorenim iz direktnog jedinstva mladih intelektualaca i radnika. Ako Komunistička partija Francuske nije bila pozitivni učesnik u toj akciji, nego prevashodna meta tog pokreta, to je upravo zbog toga što je i sama bila organizovana po istim zakonima razdvajanja: svi direktni odnosi između ćelija intelektualaca i komunističkih ćelija u fabrikama bili su striktno zabranjeni. Zato je ta partija i predstavljala deo starog sveta. Realno „novog“ sveta, u okviru starog sveta otkrivenog događajem, sastojalo se u potvrdi da jedna politička forma jedinstva, zabranjena od strane svih činilaca starog sveta, može biti moguća. A otkriće da je potpuno moguće napraviti u društvu trag takvog jedinstva, raskinuti postojeće socijalne barijere, postati ravnopravan u politici koja se u isto vreme osmišljava i praktikuje, bila je izvor subjektivnog prosvetljenja bez presedana.

Druga ilustracija stvarne snage jednog događaja je čuveni trg Tahir (Tahrir) za vreme Arapskog proleća u Egiptu. Odnos indiferentnosti u najboljem, ili antagonizma u najgorem slučaju, između muslimana i hrišćana bio je obostrano prihvaćeni zakon u nacionalnom svetu „Egipta“. No tokom okupacije trga od strane narodnih masa primećeno je usko jedinstvo ove dve zajednice kao novi mogući zakon sveta. Primera radi, hrišćani su štitili muslimane za vreme njihovih molitvi, dok su politički slogani dve zajednice bili isti. I u ovom slučaju, iako su istorijska dešavanja bila obeležena nekom vrstom umrtvljujuće cirkularnosti – raskid između obrazovane sitne buržoazije i islamista imao je za ishod dovođenje vojske na vlast – subjektivne trase ovog vremena jedinstva postaju nešto što će neizbežno osvetliti budućnost.

U oba slučaja, novo realno otkriveno događajem javlja se u formi novog jedinstva koje ide iznad do tada utvrđenih razlika. Ali ove razlike su bile „ustanovljene“ u svetu upravo kao zakon tog istog sveta. I ovi zakoni, kao i svi zakoni, propisuju šta jeste i šta nije moguće. Na primer i to da intelektualci i obični radnici treba da ostanu razdvojeni u svakodnevnom životu, kolektivnim akcijama ili mišljenju. Tako je ’Maj 68. zapravo potvrdio političku mogućnost direktnog jedinstva mišljenja, akcije i organizacije između dve grupe. Isto važi za odnose muslimana i hrišćana u Egiptu.

Sve ovo nam omogućava bitnu opservaciju: zahvaljujući snazi jednog događaja brojni ljudi otkrivaju da se realno sveta može naći u nečemu što je označeno nemogućim sa tačke dominantnog gledišta tog istog sveta. Ovde se ukazuje duboko značenje jednog od slogana Maja ’68. u Francuskoj: „Budite realni: zahtevajte nemoguće!“ u kome tako savršeno razumemo Lakanovu pomalo mističnu rečenicu: „Realno je nemoguće“.

Nova afirmacija, veliko „da“ koje, pod pritiskom jednog događaja objavljuje realno sveta, uvek je obećanje da je nešto moguće što pre toga nije bilo moguće. U tom smislu možemo reći da je sreća uvek užitak nemogućeg.

Ono što zovem „posledicama događaja“ jesu konkretni procesi u svetu koji razvijaju različite forme mogućnosti nečega što je bilo nemoguće. To je u isti mah nešto kao izvršna snaga sreće. Predlažem da ovu vrstu procesa nazovemo „vernost“ događaju, drugim rečima, akcije, kreacije, organizacije, mišljenja, koja prihvataju nove i radikalne mogućnosti onoga čemu je nemogućnost bila zakon sveta. Možemo dakle kazati: svaka realna sreća je vernost.
Biti veran znači postati subjekt promene, prihvatajući posledice događaja. Možemo, takođe, reći da novina uvek ima izgled novog subjekta, čiji je zakon realizacija u svetu novootkrivenog realnog – u smislu tačke nemogućeg – poput zabranjene mogućnosti od strane starog sveta. Recimo dakle: sreća je pojavljivanje u pojedincu Subjekta koji otkriva moć postanka.

Novi subjekt postoji kada se ljudi uključe u organizaciju, stabilizaciju i forme sposobne da tolerišu posledice događaja. S druge strane, subjekt nije kompletno subjekt zakona sveta budući da same posledice proizlaze iz događaja, a događaj je prekid u ordinarnom postojanju sveta. Dakle novi subjekt je u isto vreme i unutar i izvan starog sveta. On je imanentan svetu, ali u formi izuzetka. Recimo, dakle, da je sreća afekat Subjekta u vidu imanentnog izuzetka.
Zapamtićemo tri osnovne crte novog subjekta, koga možemo smatrati subjektom sreće.

Pre svega, sloboda pomenutog subjekta sastoji se u mogućnosti kreiranja nečega u svetu, ali kao izuzetka. Jedna kreacija tog tipa prihvata posledice činjenice da se realno otkriveno događajem suprotstavlja određenim negativnim prinudama sveta. Tako istinska suština slobode za taj subjekt nije da radi ono što želi da radi. U stvari „ono što želite da radite“ je kao takvo, delom, vaša adaptacija na svet kakav jeste. Ukoliko vam svet daje mogućnosti da radite ono što želite da radite, to je sigurno zbog toga što se pokoravate zakonima ovog sveta onakavog kakav jeste.

Takođe, i slučaju istinske kreacije kreiraćete, izvesna ako ne i sva sredstva vaše kreacije. Prava sloboda je uvek način da se čini ono što je propisano realnim, ali kao izuzimajuća posledica u svetu. Stoga, istinska suština slobode, suštinski uslov realne sreće jeste disciplina. Iz tog razloga umetnička kreacija može ovde da posluži kao paradigma. Svako zna da umetnik poštuje striktnu disciplinu inovacije, strpljivog i često iscrpljujućeg dela, u cilju pronalaženja, iz dana u dan, norme nove reprezentacije realnog. To je naravno slučaj i sa naučnim inovacijama. Najčešće potvrđujemo da subjekt postoji u tački gde je nemoguće razlikovati disciplinu i slobodu. Postojanje takve tačke obeležava se intezivnom srećom, o njoj naročito svedoči poetski izraz, koji je nepodeljeno jezik „na slobodi“ i striktna formalna disciplina.

S druge strane, subjekt ne može biti zatvoren identitetom. Kao imanentni izuzetak, emancipatorni proces je otvoren i neograničen, pošto je smešten u određenom smislu van ograničavajućih prinuda sveta, a delo jednog subjekta je uvek univerzalno i ne može da bude svedeno na zakon bilo kog identiteta. Umetničko delo, naučni pronalazak, politička revolucija, istinska ljubav interesuju čovečanstvo kao takvo. Upravo zbog toga su radnici koji ne poseduju ništa i koji su svedeni na kapacitet sopstvenog tela, u očima Marksa generički deo čovečanstva. Ovo izostajanje identiteta, ova generička negacija identiteta objašnjava i čuvenu deklaraciju Manifesta Komunističke partije: „Radnici nemaju domovinu“. Sa tačke objektivnog gledišta sveta, subjekt kao imanentni uzuzetak uvek ima domovinu. Ali sa tačke gledišta procesa emancipacije, subjekt kao imanentni izuzetak generičan je i bez domovine. A sreća, to znamo, svojom subjektivnom snagom slabi identitarne prepreke. To je i smisao izreke „zaljubljeni su sami na svetu“, koja znači da samo delo zaljubljenih – ljubav – dezidentifikuje sve što bi ih moglo razlikovati, razdvojiti.

Treće, srećni bitak subjekta, to sam već rekao, nalazi se u njegovom otkriću u unutrašnjosti njega samog i njegovog kapaciteta da učini nešto za šta se nije osećao sposoban da jeste. Suština je ovde u prevazilaženju – u hegelijanskom smislu Aufhebung – što bi se značilo prevazići vidljivu granicu otkrivajući da se u njoj samoj nalazi izvor prevazilaženja. U tom smislu svaka sreća je pobeda nad dovršenošću.

Na ovome mestu treba uvesti oštru distinkciju između „sreće“ i „zadovoljstva“. Zadovoljan sam kad vidim da su moji interesi kao individue u saglasnosti sa onim što mi svet pruža. Zadovoljstvo je dakle određeno zakonima sveta i harmonije između mog ja i ovih zakona. Naposletku, zadovoljan sam kada postajem siguran da sam dobro integrisan u svet. Ali možemo prigovoriti da je zadovoljstvo, u suštini, forma subjektivne smrti, jer individua, svedena na saobraznost sa svetom kakav jeste, postaje nesposobna da postane generički subjekt koji je sposobna da bude.

U procesu emancipacije mi eksperimentišemo činjenicom da je sreća dijalektička negacija zadovoljstva. Sreća je na strani afirmacije, kreacije, novine i generičnosti. Zadovoljstvo je na strani onoga što je Frojd nazvao nagonom smrti, redukcija subjektivnosti na objektivnost. Zadovoljstvo je strast traženja i nalaženja „dobrog mesta“ koje svet nudi pojedincu, i njegovog obitavanja.

Iz svih ovih razloga, ovaj tekst govori o direktnom odnosu koji postoji između sreće i subjektivizacije postdogađajnog procesa emancipacije (politike), kreacije (umetnosti), (naučnog) otkrića i preinačenja, postanka drugog u sebi samom (ljubav).

Došavši na ovu tačku možemo se vratiti na suštinsko pitanje: „Kako promeniti svet?“

Odgovor može da glasi: postajući subjektivni deo posledice jednog lokalnog događaja. Možemo takođe reći: biti veran jednom događaju, stvarajući jednakost između slobode i discipline, pronalazeći novu formu sreće koja je pobeda nad diktaturom zadovojstva i moći nagona smrti. Znamo da je nešto počelo da se menja u jednom svetu, kada krenemo da eksperimentišemo sa činjenicom da sreća nije predodređen cilj procesa promene nego kreativna subjektivizacija samog procesa. Svet je počeo da se menja u trenutku kada možemo da izjavimo, poput Sen-Žista, da je sreća nova ideja.

Ovakva vizija je suštinska, u koncepciji koju je Marks razvijao o revoluciji. Za njega je ime nove mogućnosti kolektivne pravde bilo, kao što znamo, „komunizam“. Negativna uslovljenost kapitalizma, obznanjena revolucionarnim događajem, jasna je: za kapitalizam je jednakost nemoguća. Upravo je zato „komunizam“ ime političke mogućnosti te nemogućnosti: mogućnosti jednakosti. Ali kao što smo videli u Rukopisima iz 1844. i u njegovom čuvenom Manifestu, Marks ne misli da je komunizam program novog društva ili apstraktna ideja pravde. Komunizam je ime istorijskog procesa razaranja starog društva. Dakle, promeniti ne znači postići rezultat. Rezultat se nalazi u samoj promeni.

Ova se vizija bez sumnje može interpretirati na opštem nivou: sreća nije mogućnost zadovoljstva svakoga. Sreća nije apstraktna ideja dobrog društva u kome je svako zadovoljen. Sreća je subjektivnost teškog zadatka: snaći se sa posledicama jednog događaja i pronaći, u mračnom i sumornom postojanju našeg sveta, svetle mogućnosti koje pruža afirmativna realnost, a čija je sakrivena negacija bio zakon ovog sveta. Sreća je uživati u snažnom i kreativnom postojanju nečega, što sa mesta pogleda našeg sveta nije bilo moguće.

Kako promeniti svet? Odgovor je uistinu veseo: bivajuci srećan. Ali za to moramo platiti cenu u vidu povremenog istinskog nezadovoljstva. U pitanju je izbor, istinski izbor naših života. To je pravi izbor koji se tiče pravog života. Francuski pesnik Artur Rembo (Artur Rimbaud) napisao je: „Pravi život je odsutan.“ Sve što pokušavam ovde da afirmišem može se rezimirati i ovako: Na vama je da odlučite da je pravi život prisutan. Izaberite novu sreću i platite za to cenu!

*Prevod retranskripcija predavanja koje je Alen Badju ( Alain Badiou) održao u , Domu kulture Studentski grad, Novi Beograd 12.1.2015, na poziv samizdata Edicija Jugoslavija i u saradnji Studentskim Kulturnim Centrom Novi Sad u okviru turneje " Živi prezent". U polifonom razgovoru koji je usledio nakon inauguralnog predavanja, a koje je ujedno i 3. poglavje njegove knjige Metafizika stvarne sreće ( Métaphysique du bonheur réel. PUF) učestvovali su pored Alena Badjua: Slobodan Karamanić, Miklavž Komelj, Ivana Momčilović, Ozren Pupovac.

Početak BadYU turneje 2015., sastojao se iz više programa - pomenute inauguralne večeri 12. januara; razgovora u sali Magistrala DKSG-a dan kasnije, 13. januara, sa dugogodišnjom saradnicom Alena Badjua, Izabel Vodoz (Isabelle Vodoz), lingvistkinjom i autorkom eseja o nemačkom lingvisti Klempereru koji je 2010. objavila Edicija Jugoslavija Viktor Klemperer, LTI ( Lingua Tertii Imperii), Razmišljanja jevrejskog lingviste: jedna forma otpora, u okviru koga je učestvovao i Alen Badju; iste veceri u 19h u velikoj sali DKSG-a projekcije filma “Kineskinja” (La Chinoise, Jean-Luc Godard, 1967), i nakon filma razgovora sa Alenom Badjuoom o političkoj sekvenci Francuske '68, Žan-Liku Godaru i Jugoslaviji kao singularnoj emancipatorskoj sekvenci. U ovom polifonom razgovoru učestvovali su pored Alena Badjua: Slobodan Karamanić, Ivana Momčilović, Ozren Pupovac, Miroljub Stojanović i Ivan Velisavljević.
Gostovanje je završeno u Novom Sadu,14. januara u u 20 časova u Novosadskom pozorištu Újvidéki színház, u oviru polifonog razgovora o “Obaveznom pozorištu”, gde su predstavljene teze zasnovane na delovima Badjuove knjige Rapsodija za teatar (Rhapsodie pour le theatre, Imprimerie Nationale, 1990). Razgovoru su učestvovali pored Alena Badjua: Ivana Momčilović, Mirko Sebić i Zdravko Vulin, dok je delove iz pozorišnog komada Alena Badjua Crvena marama (L'Écharpe rouge (romanopéra), Paris, éd. Maspero, 1979), čitala Emina Elor, glumica Novosadskog pozorišta na mađarskom jeziku.

Ulaz na sva predavanja i razgovore bio je besplatan.

Nastaviće se...