Ideal starih hermetista i alhemičara bio je da što više utiču na zbivanja u svetu, a da pritom ostaju što nepoznatiji. Milica Nikolić se, koliko znam, nije bavila nekim okultnim naukama, mada je u maloj kuhinji u njenom stanu u ulici “Prve pruge” u Zemunu carovao velik plakat izložbe o caru Rudolfu II Habsburškom, koji je  pored toga što je bio strastveni mecena umetnosti, poznat i kao strastveni alhemičar. Ali svakako je svoj život posvetila izučavanju alhemije reči. I mislim, da je mnogo, mnogo znala i o alchimie de la douleur. Nema sumnje da je bitno uticala na kulturni i duhovni život Jugoslavije u decenijama nakon drugog svetskog rata, naročito u polju recepcije poezije u tom prostoru – u velikoj meri je njena zasluga što su u tom prostoru zaživeli Mandeljštam i Cvetajeva –, a pri tom je želela da ostane što nepoznatija, povučena, želela je da se dobro sakrije. I kad je pisala o sebi, uvek je to činila kroz pisanje o drugim ljudima, uvek je sama želela biti nekako u pozadini; imala je izvanredan osećaj za dignitet i nikada nije želela da stavlja sebe u prvi plan. Kad sam je jednom u kontekstu jednog televizijskog projekta, koji je nakon toga propao, zapitao, da li bi i ona mogla da da jednu izjavu, video sam da  joj se govorenje pred televizijskom kamerom o poeziji  činilo malo nepristojnim. Pisala mi je:

 

»Želim da Vam objasnim svoj stav, bolje reći svoje osećanje. Htela bih da u ovim zastrašujuće nagomilanim godinama ostanem dosledna svom celoživotnom stavu: uvek sam izbegavala javno predstavljanje i zbilja niko ko me poznaje ne bi očekivao od mene da sad od toga odstupim.«

 

(Iako je ipak i na kraju bila spremna da se snimi razgovor – sudbina nije htela da se do toga dođe.)

 

Svestan sam da je ostala nepoznata i meni, ali susreti sa njom su mi najdragoceniji baš zbog osećanja bliskog kontakta sa nepoznatim – o kojem je Oskar Davičo, sa kojim se tako volela, napisao, da hoće “za kap nepoznatog dati sve poznato”.

 

Ako je Davičo dodirivao nepoznato u pesničkoj ekstazi, Milica Nikolić je do njega dolazila kroz kritičko i samokritičko ispitivanje, u kojem je došla do sigurnosti upravo iz svesti da se može o svemu sumnjati; kao što je i napisala u svojoj knjizi Ruske poetske teme, u kojoj je iznela svoju revalorizaciju nekih svojih omiljenih autora, od Andreja Bjelog do Voznesenskog:

 

»Otkud mi tolika sigurnost, da sam pronašla prave vrednosti, da je revalorizacija za koju se zalažem u knjizi upravo ona koja je potrebna, i da se može verovati datom obrazloženju? Zato ću ipak morati da kažem nešto verovatno suvišno: ovaj stav i ponuđeni ugao gledanja, rezultat su saznanja do kojega je jedan čovek, u određenoj situaciji, mogao doći. To je samo jedno od mnogih mogućih saznanja, pa, time, i jedno od mogućih osvetljenja. Ako svim ovim bude pređen samo jedni korak na putu ka višoj tački sa koje se oduvek bolje vidi – već je ti to dovoljno da opravda čitav napor. Što se tiče apodiktičnosti uverenja – teško da bi iko mogao utvrditi da je bez njega moguć kritičarski posao – i u analizi i u sintezi. Apodiktičnost je tu samo prividna: svi mi znamo da ona može biti srušena kao kula od karata već sledećim kritičkim uverenjem. Stvar je samo u tome je li iza te prividne sigurnosti ostalo mesta i otvorenih prolaza za nova razmišljanja i dogradnju, ili je sve zakovano u shemu, koja će biti razbijena pri prvom sledećem pokušaju. Ako neko pripada prvima  može kradom bar verovati da nije do kraja promašio. Drugi neće sumnjati ni u šta, ali će svi posumnjati u njih.«

 

Upravo u tim rečima vidimo kako je njeno stavljanje vlastite ličnosti u pozadinu, vezano uz veoma jaku svest o duboko ličnom odnosu prema svemu što je radila. Sa svojim radom urednice, prevoditeljice i esejistkinje imala je važnu ulogu u duhovnom formiranju generacija poeziji i književnosti predanih čitalaca u srpskom i širem jugoslovenskom prostoru. Antologija Mandeljštamove poezije Šum vremena, koju je uredila 1962. g., bila je jedno prvih izdanja Mandeljštama u Evropi. A nešto najlepše je njeno izdanje Cvetajeve u tri toma, koje sa izborom i obimnom popratnom studijom pokazuje njeno duboko razumevanje ove tragične pesnikinje, koja je svu vatru svog života posvetila slobodi. Kako duboka su bila njena čitanja ruske poezije, svedoči njena krucijalna knjiga eseja Ruske poetske teme. Krucijalna je i njena Antologija ruske fantastike 19. i 20. veka. U nastanak njenih izdanja bila su uključena putovanja i zaronjavanja duboko u kulturu ruske prošlosti i Sovjetskog saveza – u vreme, kada je kretanje i studiranje u onom prostoru  bilo teško i praćeno mnogim neprilikama – , što je popisala u divnoj autobiografskoj knjizi Ruska arheološka priča, u kojoj su prikazani i mnogi dirljivi susreti, među njima i njen susret sa ćerkom Marine Cvetajeve.

 

Njeno poštovanje prema poeziji bilo je bezgranično; iako je bila tako odlična i iskusna prevoditeljica, nikada se nije usudila da sama prevodi stihove, već je za svoje projekte angažovala najbolje pesnike; u tome nisam video njenu nemoć, već dubinu njenog poštovanja.

 

U životu sam sreo samo nekoliko ljudi koji su tako totalno zračili poezijom. Njena čitanja poezije bila su krajnje suptilna, što sam mogao otkrivati i u njenim analizama nadrealističkih pesnika u knjizi Deset pesama: Vučo, Matić, Dedinac, Ristić, Davičo. Aleksandar Tišma, kojeg je u razgovorima često pominjala, redovno joj je slao svoje rukopise kao prvom čitaocu, a sarađivala je takođe sa Danilom Kišom, Stevanom Raičkovićem, Brankom Miljkovićem … O Miljkoviću sam u Beogradu čak jednom čuo kao urbani mit, da je zapravo učinio samoubistvo zbog nje, mada je napisao, da ga je ubila prejaka reč. Ali Milica je u sebi kondenzirala energiju najjačih reči. Povučena u plemenitoj tišini, jednom celom periodu srpske i jugoslovenske književnosti dala je svoj pečat.

Znao sam da je bila životna saputnica nadrealiste Oskara Daviča, jednog od največih jugoslovenskih pesnika, ali nikad se je nisam usuđivao pitati nešto o njihovom odnosu. Sama mi je najviše kazala, kada mi je, nakon što me je pitala, da li imam neke pozne Davičove knjige, poslala jedan debeo koverat – i kad sam ga otvorio, nisam mogao da poverujem - u njemu su bile na dvema od poslanih Davičovih knjiga njegove vlastoručne posvete – u jednoj, napisanoj 1988, već dugo nakon što su se rastali, obratio se joj je kao »drugu, ženi, prijatelju, koju ću uvek voleti«.

 

Iako se njihova zemaljska ljubavna veza raspala, bitno je bilo ono što je bilo neuništivo, večno. A kako bi neko mogao Milicu da ne voli uvek? U svom životu došla je u kontakt sa turbulentnim revolucionarnim zbivanjima – i Davičo je bio pesnik-revolucionar par excellence –, a njena bit je zračila večnošću. Pisati o susretima sa Milicom Nikolić za mene znači pisati o susretima sa dubokom tišinom i samoćom, sa jednom totalno luminoznom prezencijom – čak i njena bela kosa samo je bila izraz ove unutrašnje luminoznosti – tako da je moja olovka drhtala kad sam je prilikom poseta crtao. U trenutku kada pišem, nemam kod sebe svoje zapis(k)e koje sam pravio tokom tih poseta – i u kojima sam u po nekoj reči zapisivao nešto od onoga što mi je govorila o ljudima, sa kojima je bila bliska, o Marku Ristiću, Aleksandru Vuču, Danilu Kišu, i o svojim roditeljima koje je tako volela. Znao sam, da je prava riznica sećanja i informacija o decenijama kulturnih zbivanja, ali nikad nisam dolazio da je nešto specifično pitam, već sam imao osećaj, da i bez pitanja dolazim u kontakt sa  onim celokupnim svetom. Kada sam razgovarao sa Milicom Nikolić, pre svega osećao sam se, kao da sam lično ušao u onaj svet jugoslovenskih nadrealista, koji su za druge bili prošlost, a za nju njen vlastiti život, njeni prijatelji, saradnici. Davičo, Ristić, Vučo, Dedinac, svi su bili živi kod nje, osećao sam se kao da mogu govoriti sa njima, kao da su još uvek tu. I nisam je ni mnogo pitao o njima, dosta mi je bilo to prisustvo. A to je bila snaga njenog ličnog prisustva, tako intenzivnog, da je u sebe integrirala i prisustva onih koji su se drugima činili iščezlim. To je bio živi kontakt sa jednim plemenitim svetom koji je nestao ali koji je živeo u njoj, i čije istinite reči nisu mogle biti reči o njemu,  o tom svetu, već reči poezije.

 

Nešto blisko tome sam osetio samo još kad sam posetio Mary de Rachewiltz, ćerku Ezre Pound, u njenom zamku Brunnenburg. U trenutku sam se osećao fizički preseljen u jedan svet, koji je nestao ali je bio na čudesan način prisutan, i činilo mi se, kao da pored gospođe Mary mogu govoriti i sa Poundom i sa Olgom Rudge. Iako je svet u kojem je živela Milica Nikolić, bio sasvim drugačiji i donekle čak suprotan ovom svetu po svojim vrednostima i orijentacijama.

 

U Milicinom prisustvu bilo je nečega izuzetno aristokratskog. Jednom sam doznao, da potiče zapravo iz porodice srpskih kraljeva, ali da ne voli da govori o tome, jer je komunista. Svakako, bila je strastvena levičarka; u jednom pismu mi je u vezi sa partizanima i njihovim idealima napisala, da je »još kao devojčica pripadala toj orijentaciji«. I kad je videla da je među razglednicama koje sam kupio na Kalimegdanu bila i jedna sa zastavom socijalističke Jugoslavije, spontano je uzviknula: »Kako lepo!« I nije bilo u tome ništa od one jugonostalgije koja je danas moderna; bilo je to jedno duboko čuvstvo polazeće iz jednog ličnog iskustva, u odnosu na jedan društveni i kulturni prostor koji je decenijama pokušala obogatiti svojim radom. (A socijalistička Jugoslavija bila je i država sa najvišje nadrealista na visokim funkcijama, ako imamo u vidu organ kakav je bio Savet federacije.) Ali ja mislim, da se srpskog kraljevskog porekla nije stidela samo zbog svoje idejne orijentacije, već takođe zbog toga što su srpski kraljevi za nju bili premalo aristokratski. A ona je zračila nečim što bi Alain Badiou nazvao proleterskim aristokratizmom.

 

Naše  poznanstvo je počelo kada sam prevodio na slovenački, izbor iz poslednjih stihova Oskara Daviča. Draga prijateljica Mica Matković donela mi je 2007. godine iz Beograda njegovu postumnu knjigu Prva ruka; u njoj je Milica Nikolić objavila poslednji Davičov pesnički rukopis, pisan u mesecima pred njegovu smrt, nedovršen, mestimice nečitak, ali potresan svom direktnošću sa kojom je pesnik pisao putopis svog putovanja u Smrt. To je bio glas čoveka koji gleda Smrti direktno u oči; glas koji na trenutke već dolazi iz Smrti, ali u isto vreme Smrt demistificira prkosnom jasnovidnošću buntovnika u svom poslednjom sunovratu. Nešto je bilo u tom ronjenju u Smrt što me je totalno potreslo. Ove stihove je Davičo pisao leta 1989. na jednom od jadranskih ostrva, dok sam ja na jednom drugom jadranskom ostrvu doživljavao jedno pesničko buđenje – i u ono vreme  u nekim svojim sonetima opsesivno pisao upravo o Smrti, koja mi se u tom pesničkim vizijama javljala kao ljubavnica. A istovremeno ovo je bilo vreme jedne smrti koja se dešavala na društvenoj razini,  vreme dramatičkog razaranja Jugoslavije i poslednjih ostataka jugoslovenskog socijalizma. Sav intenzitet i sav bol onog vremena oživeo je u meni, kad sam čitao Prvu ruku. Odlučio sam da prevedem jedan izbor iz Prve ruke, i da tome dodam i jedan duži esej o Davičovoj poeziji, fokusiran na njegov stav prema smrti, sa naslovom Smrt protiv smrti, koji sam posvetio jednoj izuzetno važnoj osobi  iz mog života, Marti Jablonsky Šegula, umrloj  u januaru 2008.

 

U to vreme je Oskar Davičo u Srbiji bio potpuno zaboravljen. Mica mi je prenela, da su joj, kad je tražila po knjižarima i antikvariatima njegove knjige, prezrivo kazali: »Ko još čita tog komunjaru?« A Milica Nikolić je već u poslednjim mesecima Davičovog života, 1989, g., uradila jedan izbor njegove poezije pod naslovom Krov oluje, koji nikako nije mogao izaći – i baš u vreme, kad sam joj prvi put pisao, radile su se intenzivne pripreme da napokon bude izdat kod Književne opštine Vršac.

 

Prevod Davičovih poslednjih stihova i esej Smrt protiv smrti objavio sam 2008. g. u ljubljanskoj reviji Literatura, sa oznakom, da se time obeležava stogodišnjica Davičovog rođenja. A tek onda sam sa užasom pomislio da nije niko uredio ništa oko autorskih prava. Tada sam počeo tražiti kontakte i tako sam došao do adrese Milice Nikolić (mislim, da je bilo pomoću njene velike prijateljice Vojke Smiljanić Đikić). Poslao sam joj Literaturu kojoj sam priložio jedno pismo, sa lošim osećanjem da će me prekoriti što sam objavio prevod Daviča bez ikakve dozvole.

 

Tim sam bio više iznenađen, kad sam primio njeno prvo pismo, datirano 14. oktobra 2008.  Pisala mi je, kako stoji pognute glava preda mnom, »jer ste mi pred sam kraj života poklonili nekoliko dana sreće, za koju sam već odavno mislila da je nepovratno izgubljena. Ne mogu drugačije nazvati osećanje koje se tako neočekivano pojavilo kada sam ugledala Literaturu i sve što ste u njoj sačinili.« Nisam mogao poverovati, ali onda sam razumeo da mi piše iz tako duboke samoće, i da jo je moj gest tako obradovao zbog totalnog brisanja uspomene na Daviča u jugoslovenskom prostoru u ono vreme. Odmah mi je napisala: »Pretpostavljam da Vam nije nepoznato da Oskar, evo već dvadeset godina od svog odlaska, ne postoji u književnosti kojoj je tako impulsivno pripadao.« A onda mi je detaljno objasnila dugi istorijat pokušaja da se objavi Krov oluje, i izrazila naročito zahvalnost, jer sam prvi obeležio Davičovu stogodišnjicu. »Zahvaljujem Vam na tome od sveg srca i ovo malo glave,« bile su njene reči. I tako je počela jedna predivna prepiska.

 

Uskoro mi je poslala Davičova ćerka Jana štampani Krov oluje, ali je bio bez popratne reči,  bez eseja Jedinstveni Davičo, koji je u procesu pripremanja knjige za štampu nestao, a onda bio ponovno pronađen - 2009. g. Milica Nikolić mi je poslala  pronađjeni i još neobjavljeni esej u pismu. A onda sam organizovao da Mica prevede taj esej na slovenački i da bude objavljen u reviji Borec.

 

Pisma Milice Nikolić uvek su bila puna plemenitosti. U svojoj samoći je razvijala svoju izvanrednu osećajnost do krajanjih granica. Sve je doživljala sa totalnim intenzitetom. Kad sam joj jednom pisao o svom oduševljenju nad Ruskom arheološkom pričom, odgovorila mi je: »Jedva mogu da poverujem, srce mi se preseklo. Kako da verujem da Vam to može biti tako značajno?!!!« Mnogo je samoće u njenim pismima. Drugog jula 2009. pisala mi je: »Svakome ko me ne viđa danas, u mojoj zbilja totalnoj izolaciji i jedva pokretljivosti nemoguće je da pretpostavi koje sve teškoće imam u najobičnijoj komunikaciji. Sama više ne mogu ništa: niti da odem do pošte, niti da primam prijatelje. Kompjuter nemam – ne volim ga. Neko ko prati Sarajevske sveske mogao bi pomisliti da ponešto radim. Sve se svelo jedino na beleženje povremenih “Dnevnika čitanja” jednom – dvaput godišnje.«

 

»Živim u potpuoj izolaciji,« bile su njene reči već u prvom pismu, i ove reči poneo sam – uz jedan citat Fernanda Pessoe kojeg je mnogo volela – kao motto jednoj dugačkoj pesmi, koju sam njoj posvetio. Pesmu je primila u bolnici. Krajem 2009. g. pala je i nakon toga preživela osam meseci u bolnici. Kad se je  vratila kući, nije više mogla živeti sama. Za nju se brinila gospođa Zuzana, koja je bila sve vreme uz nju, a mnogo su joj pomogle i dve druge gospođe, Ana i Ljubica. U jednom pismu za novu godinu sve su se mi potpisale. Sedmog januara 2012. pisala mi je Milica: »Nisam mogla zamisliti, da ću u ovoj novoj, mnogo većoj izolaciji nego što je bila nekadašnja – pošto je sadašnja bolesnička, beznadna, zvala bih predsmrtna kad ne bih znala koliko bi se Vojka Đikić naljutila – verujte, nisam mogla zamisliti ono što mi se dogodilo danas […]« A povodom nove godine 2013. već mi je pisala, da je njeno trajanje na kraju i dodala: »Nepristojno je duže živeti.« Ali ipak se  i u svojoj izolaciji bavila novim planovima; među njima bila je ideja za knjigu sa izborom najboljih tekstova o Daviču –  na inicijativu Bore Radovića i uz obećanje Vojke Smiljanić Đikić da će se pobrunuti da se to realizuje – »a kad se ona založi, to se i realizuje,« napisala je.

 

Vojka Smiljanić Đikić, njena velika prijateljica i urednica Sarajevskih sveski, bila je u ono vreme njen najvažniji kontakt sa javnošću. U svakom broju ove izvanredno značajne revije, jedine, koja je u ono vreme povezivala celokupnu  jugoslovensku prostor-iju, objavila je Miličin Dnevnik čitanja. (Bila je za mene velika čast, kada je Milica Nikolić u njemu uključila i delove moje rasprave o pojmu totalitarizma u »istočnoj« umetnosti.) A obožavala je Milicu i kao celokupnu ličnost. Bila je fanatičan esteta i sećam se, kako se divila Miličinoj lepoti; kazala je: »Ne bi mogla tako dobro pisati, kad ne bi bila tako lepa. Nikad  jedna ružna žena ne bi mogla tako dobro pisati.« Mogla je tako da govori, jer je i sama bila veoma lepa. A Miličina lepota bila je legendarna; jednom kasnije mi je sama pokazala posvetu u jednoj knjizi, koju joj je napisao Marko Ristić; bila je dugačka posveta, puna entuzijastičkih superlativa, koja se čitala kao pesma – i među ostalim Ristić u njoj kaže, da je Milica »lepa kao Šeherezada«.

 

Kad sam bio jednom u Sarajevu kod Vojke, govorili smo o Milici; pomenuo sam, kako su mi dali jedan njen telefonski broj, ali da je nisam mogao dozvati (u stvari sam pokušao nazvati taj broj samo jednom, kad sam bio u Beogradu; ali kazali su mi, da samo u određenim časovima diže slušalicu, iako to nije bilo tačno). A onda mi je Vojka dala pravi broj i nazvala Milicu telefonom, i tada sam prvi put mogao da čujem njen glas. Obradovala se mnogo, ali u isto vreme ponovo mi je istakla sa melanholijom kao bitnu poruku: »Znate, nije pristojno dugo živeti.« Ali pozvala me je, da je svakako posetim kada ponovno dođem u Beograd. Vojka je komentirisala »Ipak, ne bih vam savetovala.« Nekako je želela reći, da je Milica u tako lošem stanju, da ne bi bilo dobro da je upoznajem takvu.

 

Ali kad sam bio u proleće 2014. g. ponovo u Beogradu, ipak sam se dogovorio za posetu. Bio sam u Beogradu na jednom pesničkom susretu, na kojom se održavala i diskusija o poeziji Tomaža Šalamuna, koji je tada bio već smrtno bolestan, ali je još bilo nade da se oporavi, i ja sam mu svaki dan slao malene akvarele ptica. Sećam se magične atmosfere onih dana, tada sam se sreo i sa članovima tadašnje misteriozne grupe Caché,  na inicijativu čudesne Ivane Momčilović, u kojoj su bili Goran Korunović, Uros Kotlajlić, Tamara Šuškić  Vladimir Tabašević, Bojan Vasić i (što sam kasnije povezao i  upoznao je), gravitirajući član- Biljana Andonovska. Ali najveći doživljaj je počeo, kada me je pesnik Nenad Milošević doveo do Miličinog stana u jednom naselju stambenih blokova u Zemunu. Nenad Milošević bio je u poslednjim godina njenog života pored Vojke njena najznačajnija veza sa literarnim svetom, a posle Vojkine smrti sigurno najvažnija. Ali i mnogo više od toga, svojim čudesnim senzibilitetom mogao je voditi sa njom jedan, u najveću dubinu dosežući, dijalog. Povodom jednog od kasnijih susreta opširno mi je pričao, kako priprema knjigu o Milici, na osnovi njihovih razgovora – knjigu, koju sada nestrpljivo očekujem.

 

Pošto mi je Vojka Đikić tako govorila, bojao sam se, da ću sresti jednu osobu koja je samo još senka sebe. Kako sam bio divno iznenađen, kada me je primila gospođa koju se je zaista teško pokretala, ali je zračila izvanrednu sublimnu lepotu, koncentraciju, snagu mišljenja, živo prisustvo u svakom svom gestu, u svakoj svojoj reči. Ako je nekoliko godina pre toga u njenim rečima često bilo nešto pomalo depresivno, sada, u tim poslednjim godinama, primetio sam u njoj nešto od nove radosti prema životu, koja je mogla primati život u svim njegovim aspektima bez senke, upravo jer je bila u nekom smislu već s one strane života.

 

Kada smo razgovarali u sobi punoj knjiga, video sam na knjižnim policama nekoliko fotografija, među kojima bila je i jedna koja je pokazivala  nju kako četirigodišnju devojčicu: i zaista, u svim tim prošlim godinama, ona  nije izgubila ništa od one miline deteta, samo se još produbila njena plemenitost.

I odmah mi je početa govoriti upravo o svom detinjstvu, o svojim roditeljima koje je tako volela; u kuhinji  je imala na zidu njihove fotografije. Govorila mi je, kako su se upoznali na jednom plesu, kako su bili iz socijalno nejednakih porodica, i kako je ona već kao dete imala vezu sa Slovenijom, u kojoj živim, jer je imala za guvernantu jednu Slovenku – izabrali su Slovenku ne da bi od nje naučila slovenački, već nemački. A u kuhinji imala je na zidu kalendar sa slikom Bleda i govorila mi je o svojim skijanjima u slovenačkim gorama ...

 

I tako je bilo divno videti, kako je i gospođa Zuzana, koja joj je pomagala, već  i sama  poznavala sve te ljude i njihove knjige, za svaku knjigu je znala gde je, poznavala je davno pokojne nadrealiste kao prijatelje. Bila je to jedna priprosta, neobrazovana starija žena, a u životu sa Milicom je ušla u njen duhovni svet kao što je Céleste Albaret ušla u duhovni svet Prousta. I Milica se odnosila prema njoj sa najvećom pažnjom. Kada sam crtao Miličine portrete, zamolila me je, da napravim i jedan crtež gospođe Zuzane i da joj ga darujem. I bile su obe tako radosne kada sam to učinio.

 

A ja sam bio radostan, kad sam vidio, da je njena kuhinja puna mojih malih akvarela ptica koje sam joj slao u pismima. Te ptice u korespondenciji bile su naša najintenzivnija komunikacija.

 

A  bilo je tako lepo otkrivati i njene druge književne ljubavi, kojima se nisam nadao. Tako je bilo čudesno, kad sam u jednom tekstu otkrio koliko i njoj znači Marija Baškirceva, i onda smo pričali i o tome. Veoma sam se obradovao i kad sam već pre toga video kako delimo zajedničku ljubav prema Fernandu Pessoi. I darovala mi je nekoliko knjiga sa posvetoma, svaku sa drugim datumom, među njima dela Milana Dedinca, a naročito mi je obratila pažnju na knjigu Venjamina Kaverina Pred ogledalom. Pre nego sam otišao, poljubio sam joj ruku. A ona je na ta moj možda neobični gest odgovorila tako da je i ona meni poljubila ruku.

 

Nakon toga, naša je korespondenca bila još intenzivnija; i kad nije bilo pisama, osetio sam  snažnu duhovnu komunikaciju. U jednom pismu pisala mi je: »Verujte mi da sam pokretna i da od mene sve zavisi, pisala bi Vam svaki dan i odnosila pisma sama na poštu.« I veoma sam se obradovao, kad sam video, da uz pomoć gospođa koje su se brinule za nju, postaje sve više optimistična, da više ne govori toliko da će uskoro umreti, da ne govori više, da nije pristojno tako dugo živeti.

 

Do našeg drugog ličnog susreta došlo je u januaru 2015, kada je u Beogradu boravio Alain Badiou u organizaciji iste drugarice Ivane Momčilović i njene Edicije Jugoslavije. Bilo je nećeg nesretnog u tom mom dolasku u Beograd. Malo pre toga umro je Šalamun, koji mi je toliko značio, i nisam uopšte bio kadar da funkcioniram. Ali veoma sam želeo sresti Badjua kojeg sam toliko obožavao i toliko mnogo čitao. No već prvoga dana dobio sam neke nesretne probleme sa zdravljem, tako da sam nakon kratkog susreta promašio ovu izvanrednu i neponovljivu priliku biti nekoliko dana u društvu sa velikim filozofom, što još sada žalim. Drugi dan sam se vratio kući. Ali ipak sam u to vreme posetio i Milicu. Ova poseta zbog pomenutih komplikacija nije mogla biti tako radosna kao prva, ali ipak je bila čudesna, toliko sam novog doznao, toliko inspiracije se otvorilo.

 

U svakom broju Sarajevskih sveski bio je objavljen njen novi Dnevnik čitanja.  Ipak sam u jednom trenutku primetio, da ne može više pisati kao pre; primetio sam, da samo uz veliki napor artikulira svoje misli, njen tekst se odjednom sastojao najviše iz citiranja pročitanog, bez njenih lucidnih refleksija. Ali u istom trenutku sa njenim snagama ugasnula je i revija. Oktobra 2016. g. umrla je Vojka Smiljanić Đikić i sa njom Sarajevske sveske. Milica Nikolić je ostala bez svoje revije, nije više objavljala, ali je svoje poslednje poruke javnosti artikulirala kroz razgovore sa Nenadom Miloševićem.

 

U to vreme smanjio se intenzitet naše korespondencije. A onda je bilo tako tužno, kad sam doznao za poslednje pismo koje mi je napisala u prvim danima jula 2017, a koje se izgubilo pre no što mi je bilo uručeno; samo sam doznao da je u njemu pisalo: »Dragi Miklavž, nedostajete mi u poslednje vreme.« Danas naročito žalim, da sam joj u poslednje vreme slao manje onih malih akvarela, onih ptica.

 

Ipak sam je mogao još jednom posetiti. Bilo je u oktobru 2017. g.  Bio sam u Beogradu povodom jedne konferencije, gde sam govorio o nadrealistima. Opet je bila magična atmosfera, i jedno nezaboravno prvo sretanje sa ljudima oko Mašine i naročito sa luminoznom Iskrom Krstić, na koju je Njegoš mislio kada je govorio o iskri i za koju je potajno napisao Luču mikrokozma. A nezaboravno sretanje sa Milicom Nikolić bilo je poslednje.

 

Srdačno me je primila, govorili smo mnogo, samo je bila za stepen više udaljena, za stepen manje na ovome svetu. Ali imala je oko sebe kao uvek mnogo knjiga, sve u procesu čitanja, sve je jo uvek pratila, sve je komentirala. Govorili smo o Danilu Kišu. Sećam se, kako je ispričala jednu anegdotu o njegovom siromaštvu. Bio je tako siromašan, da nije imao za tramvajsku kartu. I kad je bio sa Milicom u tramvaju, a kondukter je od njega tražio kartu, počeo je da govori: »Pratim damu, pratim damu.« A u našom razgovoru bilo je sada više tišine. Video sam, da ona u nekim momentima teško artikulira svoje misli; moglo se videti kako je počinju pomalo napuštati mentalne snage. U tim momentima uzimala je knjigu i počinjala da čita na glas,   prikupivši tako opet snagu. Nekako je pustila da knjige govore umesto nje, kao da se priprema na vreme kada se njen glas neće više čuti kroz njena usta, već kroz druge kanale.

 

I onda je u jednom trenutku napravila gest koji me je potresao. Darovala mi je  jednu novu knjigu o Danilu Kišu, velikog formata sa crnim koricama. I onda mi je čitala dug pasaž iz te knjige. I kada je prestala čitati,  sa hemijskom olovkom označila je mesto gde je stala sa čitanjem. Uzeo sam tu knjigu.

 

Ovaj gest označavanja mesta gde je prestala da čita u knjizi koju mi je darovala razumeo sam, kao da u nekom smislu ona čita ovu knjigu dalje, i kada ova knjiga bude kod mene. Da se nastavlja neki susret, neki razgovor, i kad ne bude bilo više fizičkih mogućnosti za susret i razgovor.  Posle njene smrti video sam u tom gestu znak da se naš susret i naši razgovori nastavljaju i sa one strane smrti. Setio sam se mesta u Noćnoj šumi Djune Barnes, gde  je neko označio mesto u knjizi gde je prestao čitati pre nego što je otišao pod giljotinu. Kada sam se vraćao sa našeg susreta, čitav put od Zemuna do centra Beograda prošao sam peške. Na ovom putu, obasjanom suncem,  pred svakom kućom koju sam video, drvećem, Dunavom, pticama, ljudima koje sam sreo, Milica Nikolić je govorila i govorila nešto što mi u našim susretima u njenom stanu nije mogla ispričati, ali sve je bilo tu, prisutno, živo, večno.

 

Miklavž Komelj

 

N.B. Edicija Jugoslavija će u dva dela objaviti  sećanja na susrete sa Milicom Nikolić. U prvom delu, namera uredništva bila je da se sto duže zadrži eho žive reči pripovedanja Miklavža Komelja, iz kog razloga su ostavljene određene stislke jezičke “neravnine” u nadahnutom tekstu koji nam je dostavio na srpsko-hrvatskom jeziku. Mestimični dodtaci govornih srpsko-hrvatskih varijanti slovenačkog jezika ili slovenačkih varijanti hrvatsko-srpskog jezika, samo su korak bliže ideji zajednički  stvorljivog i rastvorljivog  “jugoslovenskog jezika”, jednog poetskog nadnacionalnog jezika, koji nikada nema samo jednu adresu. U traganju za tim jezikom, na tom jeziku u traganju, sa velikim zadovoljstvom objavljujemo sećanja na jugoslovensku esejistkinju zaumnog formata, Milicu Nikolić.

 

Fotografije: Kuhinja Milice Nikolić u stanu u “ Prve Pruge”  br. 1, 2015, foto: Edicija Jugoslavija; Fotografije pisama Milice Nikolić Miklavžu Komelju u Ljubljanu, foto: Miklavž Komelj i Talita Sofija Komelj