Alen Badju odgovara na članak Žan-Luk Nansija pod nazivom „Šta za nas znače arapski narodi“ objavljen 28.03.2011. u listu Libération:

Dragi moj Žan-Luk, stav koji zastupaš u prilog „zapadnoj“ intervenciji u Libiji me je zaista neprijatno iznenadio.

Zar nisi od samog početka uvideo značajnu razliku između onoga što se dešava u Libiji i onoga što se dešava u drugim zemljama? Kako to da smo i u Tunisu i Egiptu zaista mogli da vidimo masovna javna okupljanja, dok u Libiji nije bilo ničeg nalik na to? Jedan moj prijatelj koji se bavi arapskim jezikom se poslednjih nekoliko nedelja posvetio prevođenju plakata, transparenata i zastava koje su bile veoma zastupljene u demonstracijama u Tunisu i Egiptu, dok u Libiji, čak ni u Bengaziju, nije mogao da nađe nijedan takav primer. Iznenađuje me da nisi primetio još jednu veoma upadljivu činjenicu u vezi sa libijskim „pobunjenicima“, a to je da među njima nema nijedne žene, dok su u Tunisu i Egiptu žene veoma prisutne. Zar nisi znao da francuske i britanske tajne službe organizuju pad Gadafija još od prošle jeseni? Zar te ne čudi to što se u Libiji, za razliku od ustanaka u drugim arapskim zemljama, pojavilo oružje nepoznatog porekla? To što su grupe mladića odmah počele da ispaljuju rafale u vazduh, što bi u drugim zemljama bilo nezamislivo? Zar te nije iznenadilo to što se pojavio nekakav navodni „revolucionarni odbor“ koji predvodi bivši Gadafijev saradnik, dok ni u jednoj drugoj zemlji mase koje su se digle na ustanak nisu imenovale određene pojedince kao vladu koja treba da zameni postojeću?

Zar ne shvataš kako sve ove pojedinosti, i mnoge druge, govore u prilog činjenici da su samo ovde i nigde drugde velike sile bile pozvane da pruže podršku? I takve ništarije poput Sarkozija i Kamerona, čiji su ciljevi tako očigledno mračni, mogle da budu predmet hvale i obožavanja – a ti im odjednom daješ podršku. Zar nije samo po sebi očigledno da je Libija omogućila prolaz ovim silama, u situaciji koju u drugim zemljama uopšte nisu mogli da kontrolišu? I da je njihov cilj, potpuno jasan i uobičajen, bio da pretvore revoluciju u rat, tako što će narod izbaciti iz igre i napraviti mesta za oružje i vojsku – za one resurse nad kojima ove sile imaju monopol? Ovaj proces se svakodnevno odvija pred tvojim očima i ti ga podržavaš? Zar ne vidiš da će posle zatrašivanja iz vazduha, teško naoružanje biti upotrebljeno na zemlji, zajedno sa vojnim instruktorima, oklopnim vozilima, stratezima, savetnicima i plavim šlemovima, i da će na taj način započeti ponovno (i nadam se, sporadično) osvajanje arapskog sveta od strane despotske države kapitala i njenih službenika?

Kako od svih da baš ti upadneš u ovu zamku? Kako možeš da prihvatiš bilo kakvu „spasilačku“ misiju koja je poverena istim onim ljudima kojima je stara situacija odgovarala, i koji apsolutno žele da se vrate natrag u igru, koristeći silu, dok su im motivi nafta i sticanje prevlasti? Možeš li jednostavno da prihvatiš tu masku „humanitarnih“ ciljeva, tu sramnu ucenu koja se sprovodi u ime žrtava? Ali naša vojska ubije više ljudi u više zemalja nego što to lokalni šef Gadafi može da učini u svojoj. Kakvo je to poverenje koje najednom pružaš glavnim krvnicima savremenog čovečanstva, onima koji su odgovorni za osakaćeni svet kakav poznajemo? Da li veruješ, možeš li da veruješ da oni predstavljaju „civilizaciju“, da njihove monstruozne vojske mogu biti vojske pravde? Moram da priznam da sam zaprepašćen. Pitam se kakva je korist od filozofije ako to nije neposredna i radikalna kritika ovako olako datog mišljenja, koje je rezultat propagande koju sprovode režimi poput našeg, a koje su narodni ustanci u područjima koja su za njih od strateškog značaja naterali da se povlače, i koji sada žele osvetu.

U svom tekstu kažeš da će „kasnije“ biti na „nama“ (ali ko smo to „mi“ ako danas to podrazumeva Sarkozija, Bernar-Enri Levija, naše bombardere i one koji ih podržavaju?) da se postaramo da poslovi sa naftom, oružjem i sličnim stvarima ne postanu ponovo aktuelni. Ali zašto „kasnije“? Treba sada da se postaramo za to tako što ćemo sprečiti velike sile koliko god možemo da se mešaju u političke procese koji se dešavaju u arapskom svetu. Tako što ćemo učiniti sve što je u našoj moći da sprečimo ove sile, koje su srećom već nekoliko nedelja izvan ovih dešavanja, da - pod okrnjenim imenom „demokratije“ i pod izgovorom moralnih i humanitarnih vrednosti koji se koristi još od prvih kolonijalnih osvajanja – obnove naftne i druge poslove, što je zapravo jedino za šta su ove sile i njihove vlade zainteresovane.

Dragi Žan-Luk, u ovakvim okolnostima, nema smisla da ti i ja postupamo u skladu sa jednoglasnom odlukom zapadnih zemalja u kojoj se kaže: „apsolutno moramo da zadržimo kontrolu nad svim što se dešava“. Moramo da zauzmemo stav protiv onoga što je opšteprihvaćeno i da pokažemo da prava meta bombardera i vojnika zapadnih zemalja svakako nije nesrećni Gadafi, bivša mušterija onih koji sada nastoje da ga se otarase jer je prepreka njihovim višim interesima. Prava meta tih bombardera je definitivno narodni ustanak u Egiptu i revolucija u Tunisu, njihov neočekivani karakter koji zapadne sile ne mogu da tolerišu, njihova politička autonomija, jednom rečju: njihova nezavisnost. Suprotstaviti se destruktivnim intervencijama ovih sila znači podržati političku nezavisnost i budućnost ovih ustanaka i revolucija. To je nešto što možemo da uradimo, i što je naš bezuslovni imperativ.

Prijateljski pozdrav,

Alen