Intervju sa Danijel i Žakom Ransijer (Danielle et Jacques Rancière)
Objavljeno u broju 4, časopisa Exemple. Razgovor vodili Bernar Asp (Bernard Aspe) i Patricija Atcei (Patrizia Atzei), 2014

Povratak na Logičke Revolte

E: Možemo početi sa pričom o Logičkim Revoltima. Vas dvoje ste prisutni od početka časopisa?

Danijel: Ja sam ušla, da tako kažem, slučajno. Kao nastavnica na odsustvu, počela sam da pohađam Žakove časove. To je bio grupni kurs sa Žanom Borejom (Jean Borreil).

Žak: U početku je bio kurs o "Filozofiji revolta", koji sam pokrenuo 1973. na Parizu 8.To je bio trenutak kada se završava veliki militantni period i kada se nalazimo u međuprostoru univerziteta i aktivizma. Postojala je istrajna zainteresovanost za revolucionarnu tradiciju, a pritom odsustvo militantnog usidrenja. Ideja je bila da iskoristimo našu poziciju na univerzitetu kako bi se iz istorijskog ugla bavili pitanjima koja su nam bila važna. Što se mene tiče, to je bio trenutak kada sam počeo da uranjam u radničke arhive.

Danijel: Ženevijev Fres (Genevieve Fraisse) je stigla kasnije.

Žak: Ona je svratila da vidi da li se nešto za nju zanimljivo dešava među bivšim altiserijancima na univerzitetu. Došla je i rekla: "Evo šta me interesuje - da radim sa ženama". Bilo je nekoliko drugih ljudi, ali ne mnogo; te godine je bio seminar na kome je svako izlagao svoju temu. Danijel je održala prezentaciju o ludistima, Ženevijev je govorila o ženama u 1848, u vreme kada se Žan Borej zainteresovao za događaje u Oksitaniji (Occitània) i Kataloniji (Catalunya)... Zatim su tu bili pojedini učenici: Alen For (Alain Faure), sa kojim sam počeo da radim na radničkim arhivama, Mišel Suleti (Michel Souletie), koji je inače radio u Pošti i imao u isto vreme profesionalna iskustva i iskustva militanta. Nakon toga, Žan Borej, koji dolazi iz Remsa (Reims), dovodi malu grupu studenata kojima je predavao kada je bio nastavnik filozofije. Tako je formirana grupa, odatle je formiran ovaj projekat "Istraživačkog centra o ideologiji revolta". Napisali smo manifest, Ženevijev, Žan i ja. Za to vreme, Stefan Duaje (Stephane Douailler) i Patris Vermeren (Patrice Vermeren) rade na obrazovanju i radu sa decom. Sve ovo je sačinjavalo istorijski materijal koji je trebalo da omogući razmišljanje o ćorsokaku sadašnjosti, odnosno to je bila jedna od ideja koja nas je pokrenula. Postojala je i ideja pronalaženja revolucionarnih tradicija koje su manje ili više bile podređene i potisnute.

1 Univerzitet u Parizu VIII, ranije poznat i kao "Univerzitet Vincennes", trenutnog naziva "Univerzitet Pariz 8, Vincennes - Saint-Denis" , francuski je Univerzitet osnovan 1971. godine kao naslednik Vincennes eksperimentalnog univerzitetskog centra, stvorenog nakon pokreta 1968. godine. Predstavljao je središte inovacije otvorene za savremeni svet, u koje su mnogi poznati filozofi uložili svoj rad, uključujući Žaka Ransijera. Univerzitet je premešten, protiv volje svojih korisnika, u Saint-Denis 1980. godine.

Mislio sam da je potrebno da uradimo nešto poput biltena kako bismo proširili naše istraživanje. Trebalo je naći izdavača. Bio je to Solin (Solin), koji se tada specijalizovao za levičarske časopise. Nakon toga postavilo se pitanje naziva časopisa. Našao sam ovo ime, u znak poštovanja prema Rembou (Rimbaud), koje u isto vreme sadrži i pojam "pobune" i ideju da moramo razmišljati o njenoj logici i racionalnosti. Istovremeno je postojala tradicija revolta i racionalnost revolta, u suprotnosti sa marksističkom tradicijom, u drugom pravcu od ideje da je revolt spontan, dok je revolucija organizovana. Tako su se stvari postavile na svoje mesto. Prvi broj je bio uspešan, i tako se nastavilo. Mora se primetiti, uprkos svemu, da je to bilo vreme kada su se mnoge stvari zbivale, poput Karanfilske revolucije u Portugaliji (obaranje diktatora Salazara) ili iskustvo LIP-a, a koje su navodile na sanjarenje o ponovnom buđenju istinske radničke tradicije koja se vraća udruženjima devetnaestog veka, kroz revolucionarni sindikalizam, pojavljujući se iznova u vreme velike krize marksističkog radničkog pokreta i tradicije mišljenja kojom je dominirao marksizam. U isti mah, ovaj trenutak se poklapa sa prvim pokušajima nove filozofije, u odnosu na koju smo se mi odmah pozicionirali. U prvom broju nalazila se kritika Kuvarice i proždirača ljudi. Ona je možda obezbedila uspeh Revoltiranih (naš prvi tiraž je prodat u 2.500 primeraka). Časopis se bavio istraživanjima istoričara i načinom razmišljanja o zanemarenim problemima sadašnjosti, a zatim i odgovorima na intelektualni trenutak likvidacije nedavne levičarske tradicije i revolucionarne tradicije generalno. Sve ovo je časopisu dalo vidljivost, jer je zauzeo prostor militantnog i paramilitantnog prostora tog vremena. Ali to je bilo drugo vreme, koje je trajalo do 1981. godine.

E: Da li su se članovi redakcije videli kao radna grupa, kao istraživački kolektiv? Da li ste želeli da izađete izvan očiglednosti koja poistovećuje filozofski rad sa aktivnošću usamljenika tako što ćete osnovati kolektiv mišljenja?

Danijel: Pre bi se moglo reći da je svako doneo svoj kamen i temu koja ga zanima. Nismo se međusobno konsultovali o tome šta ćemo raditi. Postojali su i zajednička metoda i problemi koji su nas zbližili, ali svako se na svoj način bavio stvarima. To se obično događalo u obliku prezentacije praćene diskusijom, a zatim bi bila sastavljena prva verzija teksta koji je trebalo objaviti, o kojoj smo eventualno ponovo raspravljali.

Žak: Ako je postojao zajednički metod, bio je povezan sa epohom: zajednički teorijski horizont je bio Fuko (Foucault) tog perioda, odnosno arheologija kao sredstvo za razumevanje sadašnjost i porekla sadašnjosti. Ali nije bilo profesionalnih istoričara, iako se Arlet Farž (Arlette Farge) pridružila kasnije.

2 Lip označava period štrajka, okupacije i sprovođenja samouprave koji se dogodio u fabrici satova Lip u Bezansonu (Besançon). Započeta ranih 70-ih, borba je trajala do sredine 1976. i mobilisala je desetine hiljada ljudi širom Francuske i širom Evrope, posebno tokom velikog marša Lip-a 29. septembra 1973. koji je okupio u mrtvom gradu više od 100.000 demonstranata.

3 La Cuisinière et le mangeur d'hommes - Essai sur les rapports entre l'État, le marxisme et les camps de concentration, André Glucksmann, Paris, Le Seuil, 1975

4 Logične pobune (Les Révoltes logiques) je francuski časopis Centra za istraživanje ideologija pobune, koji je izlazio između 1975. i 1981. i koji je objavio šesnaest brojeva u izdanju Solin.

U početku su to uglavnom bili filozofi koji su usvojili metod arhivskog istraživanja kako bi razmišljali o svojim vlastitim temama, u vezi sa radničkim pokretom, feminističkim pokretom, pitanjima obrazovanja. Ova zajednička metoda, koja je svima delovala očigledna, jeste ono što nas je spojilo, ali je svako pratio sopstvene linije istraživanja. Što takođe predstavlja i limite takvog projekta.

Danijel: Ova otvorenost je imala pozitivnu stranu, jer je omogućila uključivanje novih ljudi.

Žak: Postoji nešto što se pojavilo u tom momentu, što nije bilo očekivano, posebno “Grupa za informisanje o zatvorima” (GIP). Fuko je priključio tu ideju zahtevu da interveniše oko političkih zatvorenika Proleterske levice (GP).

Danijel: Bilo je u isto vreme razgovora o ćorsokaku koji smo doživeli, ali i o otkriću novih militantnih praksi, što je moglo imati nepredvidive posledice, jer te prakse nisu imale tradicionalne oblike. Naravno, mi takođe primenjujemo metode GIP-a koje smo već koristili na drugim mestima (ankete, upitnike), ali je rad bio sasvim drugačiji i zbog toga je mogao imati neverovatan, nepredvidiv razvoj. Bili smo svedoci rađanja nečeg što nije postojalo - nečega sto je bilo izvan militantne rutine, u svakom slučaju - izvan tradicionalne logike militantnih aktivnosti koje smo do tada praktikovali. Bilo je inovacija i u Proleterskoj Levici, ali ipak...

Žak: Bila je to ideja ankete/agitacije koja je bila i militantna akcija i način da se pažljivo osluškuje sve što se dešavalo, s podjednakom pažnjom kako prema pobunama u zatvorima tako i prema pokretima sitnih trgovaca, srednjoškolaca... U svakom slučaju postojala je antidogmatska sklonosti po pitanju planova o razvoju subverzivnih aktivnosti. Recimo da su u Proleterskoj levici postojali protivrečni elementi: u isto vreme forme interiorizovanog militantnog autoriteta, tim ograničavajuće jer su bile institucionalno neutemeljene, zasnivajući se jedino na harizmatičnim indivudualnim hijerarhijama; i u isto vreme ideja da subverzija može da dođe od bilo kuda.

Danijel: Zatim je postojala rasparčana vizija militantne aktivnosti koja je uključivala istraživanje, informaciju, prenos znanja. Ona čini specifilčnost ovog perioda u poređenju sa prethodnim.

E: Da li je ta rasparčanost na neki način bila problematična ili paralizujuća?

Žak: Moramo da razumemo da kolektiv časopisa nije bio militantna grupa, grupa koja je morala da donosi militantne odluke. Bila je to grupa ljudi koji su se sastajali i pravili zajedno časopis, na bazi svog sopstvenog rada.

E: To nije bio kolektiv militanata, ali u isto vreme postojala je želja da se pobegne od diskursa Univerziteta, zatvorenog u sebe. Samim tim postojala je želja da se radi na rubu militantnog prostora i prostora istraživanja.

Danijel: Ali ljudi su radili nezavisna istraživanja koja nisu bila nužno akademska, oni su uglavnom bili slobodni.

Žak: Nije postojao generalni projekat transformisanja rada intelektualaca. Odmak nije bio toliko u odnosu na intelektualnost, koliko u odnosu na militantizam. Koristili smo Univerzitet kao prostor za rad, a za one koji su radili na Univerzitetu, koristili smo njihov univeriztetski status kao mogućnost za rad, ali upravo za pitanja koja su dolazila sa druge strane: sa strane militantne prakse, marksizma. Naš objekat je bila kritika marksizma, ali ne kao filozofske teorije, više kao načina interpretiranja sveta. Za nas, reč je bila o radu, u smislu našeg akademskog rada, na seriji pitanja koja su bila u središtu militantnih praksi i militantnih ćorsokaka, u smislu izmeštanja militantnih problematika umesto izmeštanja formi univerzitetskog rada. Jer mi na neki način nismo uopšte marili za univerzitetski rad, nismo imali ideal alternativnog Univerziteta, kritičkog Univerziteta, ništa od svega toga.

E: Da li je taj rad koji je bio u vezi sa militantnim iskustvom takođe bio pokušaj rada na polju vanakademske intelektualnosti? Logički Revolti se javljaju u vreme kada intelektualci, preko Gliksmana (Gluksmann) i drugih, redefinišu svoju ulogu intelektualaca i za koje je bilo legitimno izgubiti interesovanje za militantno iskustvo ili ga čak osuditi, pre nego raditi na razumevanju ćorsokaka sa kojima su se susreli.

Danijel: Ono što su želeli bilo je samo: zadobiti status..

Žak: Ono što je bilo u pitanju nije bio univerzitetski rad već intelektualno mnjenje. To je bio početak onoga što sam na drugom mestu nazvao intelektualnom kontrarevolucijom, koja se nije desila samo na Univerzitetu. Prvo se dogodila na medijskoj sceni, gde su se pojedinci predstavljali kao ti koji prave bilans militantnog iskustva. Postojao je sa jedne strane bilans koji smo napravili mi, kao univerzitetlije, profesori, studenti koji smo posedovali malo više vremena. Sa druge strane, postojao je bilans koji su napravili drugi, u svojstvu revolucionara koji su shvatili svoju grešku i istovremeno mogli zadobiti status aktivista, uključujući i aktiviste-pokajnike. Zapravo, ulogu koju su oni igrali u intelektualnoj kontrarevoluciji, niko sa Univerziteta nije mogao da igra na osnovu istorijskog istraživačkog rada. Igrali su je oni koji su postali bivši militanti, uzevši u obzir bilans svojih militantnih akcija. Otvorili su put za akademsku reakciju koja je usledila kao sledeći korak. Pretrpeli smo Gliksmana i kompaniju, a tek nakon toga, 1980-ih, pretrpeli smo ljude iz Nacionalnog saveta univerziteta. Ali u vreme Logičkih Revolta Univerzitet još nije bio mesto na kojem se razmatraju ova pitanja. Vensen (Vincennes) je bio mesto opštih borbi sa Komunističkom partijom Francuske, sa reakcionarima Univerziteta. Stvari su bile više regulisane silom nego raspravom. Ako je dolazilo do rasprave, ona se događala negde drugde.

Feminizam u vreme pobune

E: Logički Revolti se pojavljuju u vreme kada počinjemo da govorimo o krizi totalizujućih šema (koje smo pronalazili u marksizmu) i onih koje će ih zameniti: višestrukih, "specifičnijih" šema...

Žak: Istina je da se u ovom trenutku pojavljuju oblici borbe koji se ne mogu upisati u deo opšte strategije. Mi tada shvatamo da događaji koji se odvijaju nisu pod-sekcije generalne borbe. Ali mi nismo bili takođe ni u tim logikama koje su se pojavile naknadno, u kojima "pokret" zadobija formu dodatka udruženjima specijalizovanim za određene frontove borbe. Mi se nismo pitali tada kako da se poveže feministički pokret sa trockistima i slično. To nije bio naš problem. Ideja pokreta kao generalno pripadanje jednom štabu postojala je, sve do pobede Socijalističke partije na predsedničkim izborima. Mnogi ljudi više nisu imali militantno utemeljenje, ali su delili isto iskustvo. A bilo je raznih načina da se ponovo promisli ovo iskustvo. Ovo je bio naš način; postojao je i Fukoov put koji se ogledao u “Centru za institucionalne studije, istraživanja i formacije” kroz analizu disciplina, tehnologija moći; bio je tu i Delezov (Deleuze) pristup; i na kraju nova filozofija. Mi smo se nalazili u tom prostoru gde su koegzistirala najmanje tri ili četiri prepoznatljiva načina pravljenja bilansa jednog istorijskog iskustva kao i instrumenata istorijske analize.

E: Feminizam se pojavio kao operator transformacije unutar pokreta?

Žak: Kada govorimo o "feminizmu", u to vreme postojale su dve stvari: s jedne strane, javna manifestacija feminističkih pitanja, koja su došla sa Manifestom 343; s druge, feminizam kao oblik otklona prema militantnim organizacijama. Postoji veza između starih feminističkih tradicija koje su se orijentisale prema glavnim problemima u društvu (abortus, itd), i novih formi stvorenih na osnovu odmaka prema odnosima moći koji su bili prisutni u militantnim grupama. Feminističke grupe su napravile raskid sa levičarskim organizacijama i sa muškom moći, autoritarnom, hijerarhijskom, koja ih je povezivala - unutar Proleterske levice, gde iako je bilo aktivistkinja, hijerarhija je uglavnom bila muška. Ali po definiciji, ovo "unutrašnje" ispitivanje nije se odvijalo unutar organizacija: to je više bilo ono što će dovesti organizacije do raspada.

Danijel: Zapravo nije bilo feminističkog diisidentstva u Proleterskoj levici. Zato je i bilo feministkinja koje su otišle na​​ drugu stranu. Postojao je organizovan feministički pokret, a zatim je postojao i širi, difuzni pokret, koji se razvio u periodu 1974-1975. Ovo je vreme velikih demonstracija, sastanka u Mutualite-u oko pitanja abortusa, ali to nije bilo jedino pitanje.

Žak: Što se tiče Logičkih revolta, u kolektivu su bile i dve feministkinje, koje su pripadale dvema suprotstavljenim tendencijama: s jedne strane Ženevijev Fres, koja je bila povezana sa grupom koja se tada opredelila za revolucionarni feminizam i zatim Kristijan Dufrankatel (Christiane Dufrancatel), koja se priključila kasnije i koja je pripadala grupi Psych et Po Antoanete Fuk (Antoinette Fouque), a koja je bila prilično kritična prema aktivizmu radikalnih feministkinja.

5 CERFI (Centre d'études, de recherches et de formation institutionnelles)
Manifeste des 343, je francuska peticija objavljena 5. aprila 1971. godine u broju 343 časopisa Le Nouvel Observateur. Reč je prema naslovnici časopisa, o listi od 343 Francuskinje koje su imale hrabrosti da potpišu manifest „ Ja sam pobacila“, čime su se izložile krivičnom gonjenju do zatvorske kazne, jer je abortus u Francuskoj u to vreme bio ilegalan. 6 Bio je to poziv na dekriminalizaciju i legalizaciju dobrovoljnog prekida trudnoće koji je otvorio put za usvajanje, četiri godine kasnije, Zakona (Veil).
7 Maison de la Mutualite (takođe poznat kao zgrada „Mutualité“ ili „Mutu“) je svestrano mesto događaja koje se nalazi u Parizu na adresi 24, rue Saint-Victor, u 5. arondismanu, a koje je koišćeno za okupljanja Levice od 1933.

Ova suprotstavljenost tendencija nije preterano opterećivala život časopisa. S druge strane, jedna od prvih saradnica u časopisu, Lidija Eladad (Lydia Elhadad) koja je radila na ženama sledbenicama sensimonizma, otisla je stavljajući u pitanje ono što je ona smatrala fokusiranjem grupe oko figure muškog autoriteta - mog, da budem jasan.

E: Na koji je način prisustvo feministkinja u Logičkim Revoltima uticalo na rad istraživanja?

Žak: Ženevijev Fres je naglasila izuzetnu ulogu tog prisustva u kontekstu onog vremena. Ali u osnovi način rada nije bio različit: Ženevijev ili ja, na primer, nismo radili različito - kada je ona radila na Glasu žena, a ja na Ateljeu. Pokušali smo da identifikujemo oblike na osnovu kojih su nastajalie nove pojave, kao i protivrečnosti. Mi smo u svakom slučaju održavali kontinuitet sa velikom epohom "protivrečnosti", čak i više nego sa problematikom frontova klasne borbe, na delu je bio nastavak maoističke tradicije: ​​ideja da revolucionarni pokret, pokret revolta, objedinjuje divergentne, možda čak i protivrečne impulse. Bili smo više u potrazi za neuralgičnim tačkama. To je bilo karakteristično za Logičke Revolte: fokusirali smo se na momente kada fraze "biti feministkinja", "biti radikalna", "biti revolucionarna", znače protivrečne stvari koje vode u sukob. Ženevijev se uvek interesovala za žene koja su u suprotnosti sa feminističkom logikom, na primer Žorž Sand (George Sand) ili Luiz Mišel (Louise Michel), na isti način na koji sam ja, radeći na legendarnoj tradiciji radnika revolucionarnog sindikalizma, objavio tekst o sindikalistima kolaboracionistima. Naš zajednički element, rekao bih, bio je konfliktnost u okviru revolta kao takvih. U određenom smislu nas nije moglo da skandalizuje ništa što bi drugi imali da kažu.

E: Feminističke borbe sedamdesetih godina zasnovane su na identitetu "žene". Kako ste se odnosili prema identitetu "žene" kao mediju političke subjektivizacije tog vremena?

Žak: Prvo moramo primetiti da ženski identitet dozvoljava podelu u okviru sebe, jer se jedan pokret može nazvati feminističkim kao specifičan predstavnik ženskog identiteta, ili feministički u smislu specifičnog predstavnika potlačene grupe. To su različite stvari. U to vreme, pobuna protiv muškaraca, želja za odvajanjem, nisu nužno posvećene identitetu žene. Postoji nešto što može biti zajedničko ženskom identitetu u 1970. i identitetu radničke klase u drugim vremenima, jer to nisu grupe koje se susreću zbog identiteta koji dele, već zbog dominacije koju trpe. Feministički pokret je bio izrazito podeljen pokret. Pitanja su bila: da li se revolucionarne feministkinje opredeljuju kao žene, ili kao revolucionari? Ako se definišu kao žene, kakav je to identitet? Da li je to identitet koji sebe smatra samodovoljnim ili, naprotiv, referiše na probleme podele među polovima?

8 La Voix des femmes, feministička novina iz 1848.
9 Atelier, novina ‘moralnih i materijalnih interesa radnika”, koja je izlazila u Francuskoj između 1841 i 1849, a o kojoj Žak Ransijer pise u Noći proletera.

E: U 1972. Delez i Gatari (Guattari) napisali su u Anti-Edipu: « postoji n polova ». Da li je to bio začetak nekog drugog feminizma koji nije težio da nađe u tom identitetu svoju potporu. Da li je ta perspektiva bila već prisutna u to vreme?

Žak: Mislim da Delez i Gatari nisu u to vreme bitno uticali na feministički pokret, osim kroz kritiku porodičnog autoriteta. Ono što su ljudi u njima prepoznali jeste neka vrsta oslobađanja od svih oblika autoriteta, manje ili više vezanih za muške ili očinske uloge, pre nego ideja nekog posebnog feminizma. Žene koje su bile istraživači u “Centru za institucionalne studije, istraživanja i formacije” u to vreme bile su manje zainteresovane za perspektivu n polova nego za kritiku autoritarnih institucija (kao i psihijatrijskih institucija, ovde mislim na rad An Kuerin (Anne Querrien) na ono što ona zove "osnovno školovanje" ili na istraživanja Lijan Mozer (Liane Mozère) o jaslicama). Iako su neke definicije ponovljene u vreme queer epohe, ne mislim da se može reći da su Delez i Gatari u 1972. bili preci gender teorije. Glavni efekat njihove knjige bio je generalna kritika militantnosti, pre nego produkcija nove militantnosti kao posledice.

E: Prelaz od feminizma koji se zasniva na identitetu žena kao potlačene grupe ka feminizmu koji se zasniva na samom ženskom identitetu nije dakle bio još na snazi?

Žak: Ako je to bio slučaj, nismo primetili. Na primer, Ženevijev Fres se uvek pitala: "Koja će vrsta opisa, teoretizacije polnih odnosa, uloge žene, proizvesti takve i takve efekte ugnjetavanja ili oslobođenja? ". Ona o ovom opštem problemu razmišlja kao mi: "Šta je emancipatorsko? " ili "Kuda ide emancipacija?", pre nego o problematici rasparčavanja ili redefinisanja identiteta.

E: 1970. godine, Monik Vitig (Monique Wittig) i druge feministkinje su pod Trijumfalnom kapijom ostavile suzu cveća u čast supruge nepoznatog vojnika, sa transparentom na kojem je bila napisana rečenica "Jedan od dva muškarca je žena". Da li bi ovaj gest, koji se smatrao utemeljenjem francuskog feminizma tog vremena, mogao dodati u "slučaj" demonstracije greške? Da li je bila reč o "političkom trenutku"?

Žak: Možemo da mislimo tako, ali to je naknadno razmišljanje. Jer u to vreme, iako su postojale feminističke grupe za koje je to predstavljalo događaj, šire posmatrano u poređenju sa ogromnim uticajem Manifesta 343, taj gest je prošao prilično neprimećeno.

E: Postojali su i drugi događaji tog tipa ...

Žak: Da, ali u poređenju sa feminističkom borbom za abortus i simboličkim akcijama Proleterske levice, ti događaji su ostajali u pozadini. Problem subjektivizacije putem perturbacije identiteta može se smatrati važnim sada, u tradiciji koju rekonstruišemo. Sa ove tačke gledišta, ove geste ponavljaju druge koje su postojale u istoriji feminizma - Olimpiju de Guž (Olympe de Gouges), koja je zahtevala pravo na tribinama za one koje su dobile “pravo na giljotinu”, ili Žanu Deroin (Jeanne Deroin), koja se kandiduje na izborima 1848. godine uprkos tome što na to nije imala pravo ... Postoji određena tradicija koja podseća da je svaki drugi čovek žena, što se odnosi na pitanje prava žene kao "čoveka", za šta sam se lično zainteresovao. To je nešto što mogu da zaključim sada, s obzirom na ono što sam u međuvremenu pisao o političkoj subjektivizaciji, ali što nisam kao takvo mislio u ono vreme. Ali, čak i problematika devetnaestog veka, kao kandidatura Žan Deroin 1848, pokazuje na paradoks radikalnog feminizma koji u tom trenutku ne drži toliko do afirmacije ženskog identiteta već se izražava kroz ono "kao žena, ja sam čovek kao i svako drugi ". Ne samo činjenica da sam kao žena deo čovečanstva, već i činjenica da s obzirom da postoji jedna inkluzivna kategorija kao što je “čovek”, treba ostati ubrojan.

Politički subjekt u vreme postfeminizma

E: Ako se setimo starog slogana "lično je političko", ne postoji li tu distanca između politizacije pretpostavljenog nepolitčkog i razvodnjenog stava "sve je političko"?

Danijel: U militantnom periodu svakako je postojala politizacija privatnog prostora, ali nismo je odmah pretvarali u "sve je političko". Naprotiv, prema sloganu "sve je političko" uvek smo se držali na distanci.

Žak: Postoji nekoliko stvari: prvo, privatnost jeste pitanje odnosa moći, a politički kolektiv može da interveniše u onim odnosima moći koji strukturiraju privatni prostor. To se razlikuje od ideje da je privatno politička stvar u smislu da su kontracepcija, abortus ili zdravlje privatni poslovi koji su ujedno i kolektivni odnosi, koji se rešavaju na nivou zakona ili države. U prvom slučaju možemo govoriti o politizaciji privatnog, ali pod tim treba razumeti dve stvari: u privatnoj sferi postoje odnosi moći koji se mogu preokrenuti; ali postoji i momenat kada kolektiv žena kaže: moramo da razgovaramo o tome šta se dešava u privatnom prostoru. Ono što je političko je kolektivizacija pitanja moći koji se dešavaju u privatnom prostoru - to nije privatni prostor kao takav. Žena aktivistkinja u političkoj grupi nema isti stav u privatnom odnosu i kao aktivistkinja. To su različiti nivoi. Drugačije tretiramo odnose moći kada je na delu odnos između dve osobe, nego kada je u pitanju odnos koji delimo. Trenutci politike žena jesu trenutci u kojima se uspostavlja kolektivizacija odnosa moći koja se odigrava u privatnim prostorima.

E: Postoje zajedničke tačke između vašeg koncepta političke subjektivacije i procesa preispitivanja rodnog identiteta, koje nalazimo u radu Džudit Batler (Judith Butler). Izazov da se rod “performira” s one strane normi, kao što je to slučaj u queer postupku.

Žak: Queer pokret je više odigrao ulogu podele u feminizmu nego što je odigrao ulogu u kolektivnoj subjektivizaciji grupe. Postoji jedan element dezidentifikacije u gestu za preuzimanje ove reči koja je na početku bila uvreda. Ali istovremeno, to nije politički kolektiv, već je šarka koji igra ključnu ulogu između raspodele uloga uopšte i konstituisanja političke grupe. Problematika queer je bila važnija sa kritičkog stanovišta, na granici etike i politike, privatnih uloga i ustrojstva kolektivnih subjekta. Pokret queer, ako takav pokret postoji, više je doživljavan kao problem za feministički pokret, nego kao problem za Državu ili mušku dominaciju.

E: Sve donedavno ...

Žak: Ali gej brak je nešto drugo nego queer pitanje. Redistribucija uloga u prostoru odnosa između polova je nešto drugo nego pitanje zakonskih kapaciteta koji pripadaju paru koji formiraju dve osobe istog biološkog pola.

E: Ali u queer postoji pokušaj da se prisvoji identitet koji ne postoji, kao što vi pokazujete u slučaju kada Blanki (Blanqui) koristi ime "proleter". Postoji pomeranje koje možda ne čini kolektiv, ali koje ima ulogu u procesu političke subjektivizacije.

Žak: Ova dva fenomena nisu razdvojena. Ili ako postoji razdvojenost, to znači da izbor imena funkcioniše mnogo više kao ono što unosi podelu u odnosu na oblike subjektivizacije nego kao nešto što unosi podelu u čisto političkom smislu. Pojava queer pokreta je reakcija na politiku identiteta. U trenutku kada politika identiteta zamenjuje politiku velikih kolektivnih tema, queer pokret dolazi da problematizuje iznutra politiku identiteta. Možemo reći da queer pokret po sebi ne predstavlja političku subjektivizaciju, ali istovremeno dovodi u pitanje subjektivnost identiteta koji bi došli na mesto političkog subjektiviranja. On deli identitet, koji i sam osporava političku subjektivizaciju. U tom smislu, ponovo se otvara prostor političke subjektivizacije anonimnih, a ne identifikovanih zajednica. U suštini, stvar je još dvosmislenija, jer iako referenca na queer igra ulogu operatora dezidentifikacije, ona se takođe odnosi na identifikovanu zajednicu.

E: Batler vidi političku subjektivizaciju kao proces izmeštanja postojećih identiteta i reaproprijacije polemičkih figura: u pitanju je rad na dezidentifikaciji-reidentifikaciji koji nema kraja. Ne treba li da prevaziđemo ovu nezaustavivu kretnju? Nije li pretpostavka jednakosti ta koja to omogućava?

Žak: Možda ne treba tražiti tačku oslonca koja bi nas izvukla iz ovog procesa dezidentifikacije - reidentifikacije. Ako jednakost funkcioniše, ona to čini tako što rekreira subjektivizaciju anonimnih. Zato, ostaje pitanje koje su forme subjektivizacije anonimnih koje možemo da zamislimo, s one strane predloga destrukcije identiteta. Dobro vidimo sta se dešava danas: postoji predlog umnožavanja identiteta od strane prava grupa kao grupa. U odnosu na to postoji rad mišljenja koji pokušava da proveri identifikacije, ali on ostaje na intelektualnom nivou. Ne postoji političkii rad koji je u stanju da stvori kolektivni subjektivitet anonimnih. Da li će se to dogoditi ili ne, ne možemo da znamo. U svakom slučaju mislim da smo u donekle zamrznutoj situaciji, gde se pitamo "da li da igramo igru identiteta ili da opozivamo identitete, delimo ih, izvrćemo ih ?" Mi smo tu u situaciji igranja uloga, provizornog političkog morala.

E: Paradoks je što je prekobrojno ime "žena" mnogo više bilo osnova za političku subjektivizaciju nego ime "queer", koje je više u funkciji problematizacije postojećih subjektivizacija.

Žak: Postoje imena koja izgledaju kao identitarna, kao na primer ime "žena" ili "radnik", koja su se pokazala kao imena subjektivizacije. A zatim postoje imena koja su namerne polemičke konstrukcije i koja treba da budu privilegovani vektori subjektivizacije, ali koja funkcionišu pre kao upitni vektori. U isto vreme, kao takva, održavaju moguću otvorenost polja subjektivizacije. U svakom slučaju ovde nije reč o intelektualnom zadatku jednog pojma koji nužno i omogućava političko otvaranje.

E: Dok se čini da je "queer" sanjana reč, šta je to što joj nedostaje da bude važan politički operator?

Žak: Ono što joj nedostaje je da bude otvoreno ime. Subjektivizirajuće ime nije samo dezidentifikujuće ime, reč je o otvorenom imenu. Otvoreno ime je ime koje je unutar sebe podeljeno. "Indignirani” - što je više slogan nego ime subjekta, funkcioniše bolje jer se može rastvoriti na nekoliko načina. Ono se otvara prema nečemu što nam je zajedničko, čak i ako dolazimo iz različitih univerzuma. Postoji igra između subverzivne otuđenosti jedne reči i mogućnosti pristupanja koju ona sobom nosi. Na neki način, ne postoji ništa bolje od "queer": nepostojeća, apsolutna bez-identitarnost, deluje kao matrica izvrsne subjektivizacije. Ali subjektivizacija nije nikada funkcionisala kao izbor najbolje reči. Uglavnom je funkcionisala kao podela reči koju oblikuju protivrečne tenzije: narod, radnik, žena ..

E: Podela čulnog je opravdana podelom prostora i vremena: radnici su na poslu, “zbog toga” nemaju vremena da učestvuju u političkom odlučivanju. Shodno tome može se reći: žene su u privatnom prostoru, ne mogu da se bave politikom. U oba slučaja, dominacija je opravdana podelom prostora i vremena. Nisu li danas strategije moći drugačije? Nije li manir očuvanja prirodnosti hijerarhija zastareo?

Danijel: Takav govor vidim samo na krajnjoj desnici: žene moraju da se staraju o deci i porodici. Ali to je govor koji više nije održiv.

Žak: Recimo da se održao u mnogim civilizacijama, ali istražimo to pitanje i u našoj civilizaciji. Odnos između seksualnog identiteta, mesta u prostoru i vremenu i sposobnosti je potpuno promenjen. U našoj mladosti nije bilo žena u policiji, vojsci, na građevini itd. A bilo je mnogo žena “kod kuće”. U našim društvima nema više legitimacije nejednakosti na osnovu navodne prirodnosti, niti u privatnom odnosu prema muškarcima, niti u političkoj zastupljenosti ili platama. Nejednakosti i dalje postoje - počev od nejednakosti u platama i karijeri - ali za njih više nema opravdanja ili legitimiteta. One se ponovo reprodukuju, stalno bivaju osujećene, ali su postale puka činjenica moći koja više nema formu antropološke razlike.

E: U Nemačkoj postoji uskrsnuće mode majki koje sve svoje vreme posvećuje detetu, a koje prati novi diskurs o pedagogiji, o važnosti prisustva majke ... Otud ponovna problematizacija rada i ekonomske zavisnosti.

Žak: Ali to o čemu govorite treba uzeti iz šire perspektive. Postoji redistribucija odnosa između onoga što je obaveza društva i onoga o čemu pojedinac treba sam da se stara. Ovo može direktno da vodi ideji povratka kući, deci itd. Ali u pitanju ne mora nužno biti ugnjetavanje, to može biti izbor. To nije nešto što nameće esktremna desnica. Sami oblici izbora su se promenili. Postojao je trenutak kada je emancipacija žena bila povezana sa radom. Trenutno dokazi o toj vezi nisu baš očigledni. Postoji defanziva koja može biti posledica ideološkkog nametanja ili interiorizacije obaveznog modela, ali i stvar izbora. Ako društveni prostor više ne ispunjava obećanje o emancipaciji, karte će biti ponovo podeljene: znati gde ćemo biti najslobodniji postaje ponovo pitanje koje nema više očigledan odgovor.

10 Partage du sensible, jedan od ključnih termina u Ransijerivoj poetici koji označava stalnu rekonfiguraciju jednakosti u svetu nejednakosti putem serije intervencija na granici vidljivog, čujnog, izgovorljivog koje pripadaju svima, iako nisu svima uvek dostupne.

E: Mnoge feministkinje zasnivaju emancipaciju na nezavisnosti, na distanci od odnosa koji mogu da ugnjetavaju. Ali postoji i strategija emancipacije koja traži veze koje emancipuju. Sada, ako neko veruje analizi Crvenog i crnog u Aisthesis-u, postoje dva načina emancipacije: one revolucionara koji teži jednakosti kroz akte, kao i one običnih ljudi koji ulažu svoju volju i tako dele jednakost čulnog, u ovom slučaju ljubavi. Da li je zanimljivo tumačiti tenzije između feminizma i ljubavi kroz ova dva puta emancipacije?

Danijel: Zaista, odnosi Žilijena (Julien Sorel) i gospođe de Renal (Madame de Rênal) ispunjeni su kada ne traže više od toga. Ali ne mislim da postoji antagonizam između ljubavi i feminizma. Može se smatrati da postoje ljubavni odnosi koji nisu odnosi dominacije, što se može misliti kao implicitan, neizgovoren odnos jednakosti. Kada smo u jednakosti bez potrebe da objavimo jednakost, to bi možda bila ljubav: mogućnost da budemo zajedno u mirnoj vezi, što nije odnos rivaliteta, konkurencije, dominacije.

Žak: Ideja o emancipaciji nije definisana aktom prekida svih veza. To je pre promena mogućnosti veze. Ovo se dešava u Crvenom i crnom, Žilijen ispada smešan kada pokuša da osvoji gospođu de Renal, ali "pobeđuje" u trenutku kada gubi, kada više ne pokušava da dominira. Ono što se zove "ljubav" je umotano u veoma različite stvari, među kojima je i igra sa oblicima dominacije. To je igra u kojoj se stalno, manje-više kroz igru, redefiniše sve ono što pripada redu dominacije i zavisnosti. Sa ove tačke gledišta, ne postoji protivrečnost između emancipacije, koja se smatra razbijanjem veza dominacije i ljubavi kao veze. Ljubav je neka vrsta eksperimentalne veze koja se igra sa različitim oblicima veza, odnosima jednakosti ili nejednakosti, ili koja napušta ove odnose tako da više ne treba postavljati pitanje ko će pobediti, a ko će biti pobeđen. To je iskustvo razmene, na više načina. Mnogi oblici društvenih odnosa mogu biti reaktivirani u ovom odnosu, što takođe znači da se tako i izmeštaju. Zbog toga nije zanimljivo suprotstaviti ljubav kao privatni odnos kolektivnoj i militantnoj perspektivi. Pitanje o prirodi veze, načinu na koji se prepliće sa drugim vrstama veza, primenjljivo je na sve slučajeve.

E: Može postojati "emancipatorna zavisnost": mogu da postanem sposoban za ono za šta se nisam smatrao sposobnim kroz odnos autoriteta.

Žak: Gotovo po definiciji kapacitet se meri u odnosu prema drugom, a ne u individualnom učinku.

E: U "Komunistima bez komunizma", vi kažete da komunisti čine grešku oslanjajući se na neravnopravan odnos da bi našli jednakost, kao avangarda koja nije otuđena, a koja prosvećuje mase. Vi se ovome suprotstavljate hipotezu poverenja, koja jednakost uzima kao svoju polaznu tačku. Šta bi značila hipoteza poverenja u feminizmu? Materijalistički feminizam često odbacuje ovu hipotezu kao neku vrstu zamke koja nas sprečava da uočimo nejednakosti koje treba ukinuti.

11 Le Rouge et le Noir, Stendhal, 1830
12 Aisthesis. Scènes du régime esthétique de l'art, Jacques Rancière, Éditions Galilée, 2011

Žak: Ne postoji specifičnost feminizma sa ove tačke gledišta: svuda je situacija ista. Feministkinje takođe mogu biti opažene kao avangarda one populacije kojoj je avangarda potrebna jer nije dovoljno svesna. Ali poći od jednakosti ne znači negiranje uslova nejednakosti. To je odbijanje da se kaže da ljudi ne mogu da se staraju o sebi. Ako to kažemo, ostajemo tu gde smo: ne postoji poseban razloga da se bude militant ili militantkinja nesposobnosti drugog. Govorili ste o komunizmu: ako postoji njegov smisao, on se zasniva na ideji da ljudi mogu da uzmu sudbinu u svoje ruke. To ipak znači da je bilo potrebno, 70-ih godina, vršiti propagandu među ženama, dajući im informacije koje nisu imale, itd. I danas, postoje kolektivi koji su korisni - oni upoznaju ljude sa pravom na koje se ima pravo, sa pravnim lekovima koji su dostupni itd. Naravno, mislim da ne treba kritikovati kolektive koji će pomoći drugima. Ali govorili ste o komunizmu i ako se definišemo kao komunistički militanti, to je ipak drugačije: u pitanju nije samo aktivizam u službi ljudi bez papira, onih koji ne govore francuski... Na tom nivou se pojavljuje hipoteza poverenja: govoriti u ime grupe-subjekta, a ne u ime udruženja koje dolazi da pomogne drugim ljudima. Sa ove tačke gledišta, hipoteza poverenja ostaje najzaživljenija.

Znanje i akcija

E: Pre četrdeset godina, hipoteza poverenja, komunistički horizont, počivao je na sasvim drugoj artikulaciji između istraživanja, uključujući univerzitetsko istraživanje, i politčke intervencije... ...

Žak: Istina je da smo radili u potpuno drugačijem vremenu. Zaista postoji uvek izazov da se ponovo promisli kako bi se pristupilo intiligenciji trenutaka koji su bili trenutci preloma. Danas mi se ne čini naročito zanimljivim ono što je rečeno o ovim trenutcima, čak i kada je reč o “Indigniranima”: nedostaje nešto što nije evaluirano. Da li je to zanimljivo za mišljenje? Zašto? Po čemu? U poređenju sa oblicima otpora? Zaista, danas smo u otporu: otpor u akciji, otpor u mišljenju. Postoji posao koji treba završiti, koji ima za cilj da identifikuje šta je svaki put na delu. Imao sam sreće da naiđem na veoma bogati istorijski materijal koji sam koristio i koji mi je služio kao operator da mislim polje politike, iako politčka teorija nije bila moja vokacija. Možemo li da nađemo danas operatore kakve sam ja sreo radeći na Noći proletera? Takođe treba da preispitamo odnos prema misliocima subverzije. Ja sam pomalo zapanjen kako su Fuko ili Delez postali potpuno akademski mislioci: Delezijanci prave teze o Bergsonu, a Fukoovci o Kangijemu (Canguilhem)... Ukratko, imamo mnogo toga da uradimo: da dostignemo određenu brojnost, da skupimo mnogo energije i hrabrosti jer ovaj period nije naročito podsticajan.

E: Sve u svemu, u pitanju je istinska razlika u odnosu na period Logičkih Revolta: Delez i Fuko nisu tada služili kao prevezi za akademske teze...

Danielle: Ne, oni su nam samo davali oruđa.

Žak: Morate shvatiti da je vreme Logičkih Revolta bilo trenutak opadanja, nije se više događalo mnogo toga za nas. Ipak, dogodio se LIP, Larzak (Larzac), Karanfilska revolucija u Portugaliji i značajna kretanja u Italiji. Čak i da nismo uopšte govorili o Portugaliji, ona je bila u pozadini. S vremena na vreme bilo je demonstracija, velikih mobillizujućih mitinga. Za nas, u 1975. godini, pitanje nije bilo samo da se napravi bilans našeg aktivističkog iskustva, nego da se ono smesti u širi kontekst emancipatorskih pokreta, da se zahvati ono što se dešavalo u ovim pokretima. I danas je to na dnevnom redu. Sa određene tačke gledišta, ja bih rekao da smo u jednoj potpuno drugačijoj spoljašnjoj klimi, ali u isto vreme smo donekle u istim odnosima: dešava se nešto istorijsko, i mi pokušavamo da održimo vezu, ne samo sa militantnim iskustvom, već sa čitavom sekvencom ljudske istorije.

E: Da li mislite da ono što je danas učinjeno na očuvanju te veze, nije dovoljno...

Žak: Prigovor koji bih mogao da uputim onome što se piše u radikalnim krugovima jeste da je pristup previše vezan za analizu kapitalizma, a ne za analizu promaljanja, subverzija. Skloni smo uvek razmišljanju o tome šta je kapitalizam učinio, šta trenutno čini, ne pokušavši da uhvatimo nit brojnih iskustava, subverzija, pobuna, momenata emancipacije. U knjizi Komunizam: manifest, vi kažete da kapitalizam ne postoji, da nije sistem, da se njegova politika sprovodi od strane ljudi koji donose odluke itd. U isto vreme, vrlo brzo, vi objašnjavate da je kapitalizam zadobijao ovu ili onu figuru u godinama 1920-1930, 1960... Za mene je to parališući okvir mišljenja. Po meni nije reč o individualnom oslobođenju, već oslobođenju od shvatanja da je analiza kapitalizma ta koja definiše horizont. Ako želimo da obnovimo vezu između intelektualnog sveta, ili sveta Univerziteta, i sveta borbe, moramo da vidimo da ta veza ne može da deluje iz perspektive mišljenja kapitala, nego iz perspektive egalitarnih promaljanja. Aktuelni rad je uvek rad na reevaluaciji oblika subverzije i modusa inteligibilnosti politike. To je posao koji ostaje otvoren.

E: No, teško je baviti se politikom, a ne postaviti neki okvir delovanja, a taj okvir pretpostavlja definiciju neprijatelja. Imenovati neprijatelja "militante ekonomije” dozvoljava identifikaciju neprijateljskog okvira u koji je upisano političko delovanje.

Žak: Mislim da je analiza kapitalizma pogrešno predstavljena u većini revolucionarnih teorija. Postoji čitav niz analiza (uključujući vaš "manifest") koje interiorizuju sociološke logike (Boltanski i drugi), koje nam govore da smo u svetu fleksibilne individue, na dometu kapitala, da smo mi sami, na neki način, život kapitala. To je ono što uopšte ne verujem: mislim da postoji mnogo veća objektivnost mehanizama eksploatacije, opresije i represije. Postoji rad na inteligibilnosti politike, društvenog, ekonomije, koji je danas u izgradnji. To je ogroman posao (ja neću biti taj koji će to uraditi) preispitivanja svih kategorija kapitala/moći/života. Nema nijedne analiza koja to danas može da iznese: postoji naravno Fukoova evidencija o biomoći koja je parališuća, Negrijeva evidencija o ekonomiji koja okupira ceo život, evidencija o fleksibilnoj individui u stilu Boltanskog itd. Postoji neka vrsta pesimističkog sociologizma sa druge strane ekonomskog militantizma, a to je loš teren. Moramo ponovo da promislimo mnoštvo iskustava: Gde je moć? Gde je ekonomija? Gdje je razlika, izbor ili nedostatak izbora? Postoji mnogo stvari koje su postale očigledne u funkcionisanju kapitalizma, moći. Da bi se obavljao taj ogromni zadatak, potrebna je energija koja dolazi iz onog što nas okružuje. Mislim da iz depresije možemo izaći samo istraživanjem.

13 Borba Larzak: je pokret nenasilne građanske neposlušnosti protiv proširenja vojnog kampa na platou Larzac koji je trajao deceniju, od 1971 do 1981, i koji je završio napuštanjem plana odlukom novoizabranog predsednika Republike F. Miterana (F. Mitterrand).
14 Communisme : un manifeste, Collectif pour l'intervention, 2012, Nous

E: Ali proučavanje nije dovoljno samo po sebi ...

Žak: Recimo da treba konkretno videti šta se dešava. Od vremena kada sam izneo niz egalitarnih propozicija, a s obzirom na budućnost sveta, može se zaključiti da mišljenje ima vrlo slabe učinke. Ali sa druge strane, postoji permanentnost afirmacije. U svakom slučaju, moramo nastaviti dok ne dobijemo dokaz da je ono što smo napisali logički apsurdno ili lažno ili isprazno. Ako smatramo da smo u pravu, moramo pokušati da istrajemo u ovom rasuđivanju bez obzira na okolinu. Na kraju krajeva, ovo je takođe deo rada na razdvajanju između mišljenja i njegove efektivnosti. Na sve četri strane sveta postoji mnogo mladih ljudi koji pokazuju veliki entuzijazam za emancipaciju. Ali nakon pokreta, kada se sve završi, imamo osećaj da se ništa ne dešava. Pitanje je ipak, da li stavljamo rad na mišljenju pod mršavi režim onoga što se politički dešava ili pokušavamo da ga održimo u onome što mislimo da može biti subverzivno, alternativno. Mislim da je odgovor - da, moramo pokušati da vidimo šta želimo i da vidimo kako možemo to zadržati. U suštini: koja su iskustva iz kojih možemo ponovo da promislimo inteligibilnost sveta, dominaciju, eksploataciju, borbu, mogućnosti za budućnost. Nedavna iskustva (Indignirani, arapski revolt, pokret “Okupiraj”) su dokaz da se nešto može pomeriti, ali šta se to pomera? Moramo početi od onoga što jeste čak i ako to nije nužno jasno i nije uvek uzbudljivo. Moramo naći ono što nas dotiče, kao potencijal iz koga nešto želimo da izvučemo.

E: U Izgubljenoj niti, vraćate se na distancu između znanja i akcije o kojoj svedoči književnost, a koja se generalno tiče naše situacije u modernom svetu ...

Žak: Sećam se vremena kada je bilo prirodno politčku akciju činiti zavisnom od analize transformacije klasa i frakcija klasa. Mislim, na primer, na analizu Pulancasa (Poulantzas) sa svom svojom sofisticiranošću o klasnom biću i poziciji klase, stavovima klase itd. To je bio period kada je znanje izuzetne sofisticiranosti i složenosti trebalo da daje revolucionarnu racionalnost i strategiju. Ali ovaj tip kauzalnosti nikada nije funkcionisao. Maj 1968. započeo je sloganom "Oslobodite naše drugove". Između ovog slogana i onoga što bi nam omogućilo da shvatimo kako "nacionalna buržoazija" može da bude saveznik proletarijata u ovoj ili onoj borbi, bila je provalija. To smo iskusili: potpuni razlaz markističkog znanja kao načina objašnjavanja sveta i kao mogućnosti akcije. Pošli ​​smo konkretno od konstatacije apsolutno vrtoglavog jaza između forme tumačenja kapitala, društva sa svim zamislivim detaljima i činjenice da ono nema apsolutno nikakve posledice i nema veze sa bilo kakvim oblikom akcije. To je nit koju sam pratio, posdećajući da nikada nedostatak znanja nije razlog koji tera ljude da prihvataju svoje stanje. I to je nit koja me je dovela do proučavanja književnosti, koja proglašava i čini vidljivim ovaj jaz između znanja i akcije. Mi znamo sve više i više stvari, ali nije mnoštvo znanja ono na čemu se utemeljuje akcija. Zato sam bio u stanju da kažem da je i pucanj Žilijena Sorela jedno osvajanje moći, jer nikada znanje neće pokazati tačno vreme kada je neophodno preći na odlučnu klasnu akciju. To ne znači da treba postupati ne znajući zašto. Pokušao sam da koristim književnost da kažem da postoji istorijska pukotina i da je akcija jedino efikasna ako ograniči broj faktora koje treba uključiti i stvari koje je potrebno znati.

15 Le Fil perdu: Essais sur la fiction moderne - Jacques Rancière, La Fabrique, 2014.

E: Intelektualni svet uopšte nije zainteresovan za ovu pukotinu ili je primećuje ali ne razmišlja mnogo o njoj.

Žak: Ako je kod Fukoa bilo nešto pozitivno, onda je to bilo premeštanje odnosa znanja i akcije, premeštanje koje je danas pomalo zaboravljeno.

E: Ali Fuko takođe kaže u Rečima i stvarima da "od početka misao ranjava ili miri". Ovaj diskurs može da dovede do oblika savremene obmane koja se sastoji u tome da se kaže: "kada radim svoje istraživanje na univerzitetu, kada sam na sceni, kada pišem u najvećoj samoći, bavim se politikom". To je vrsta uobičajenog diskursa među scenskim radnicima.

Žak: Možemo reći da postoji politika kada postoji egalitarni ulog. Ako politika ima određeno značenje, to je to da je ona egalitarna operacija koju vodi kolektiv. Ovo je minimum definicije. Mogu postojati pojedinačne prakse koje sreću kolektivne forme i inspirišu ih, koje pomažu u njihovoj inteligibilnosti, konsoliduju ih. Ali se ne bavimo politikom samo zato što se bavimo pozorištem. Potrebno je razdvojiti efekte efektivnog izmeštanja vidljivog, inteligibilnog, nazovimo ih efektima izmeštanja konfiguracije mogućeg, ostvarenih kroz radove koji nisu direktno politički, sa jedne strane; i sa druge rada na političkim dodacima, što će reći rada na izmeštanju vidljivosti mogućeg koju ostvaruju kolektivi koji predlažu forme zajednice. Bilo je trenutaka snažnog zbližavanja između čistog pisanja i formi političke prakse. Danas možemo još više izmeriti rastojanje, jer intelektualni rad ne pokazuje spektakularne sposobnosti izmeštanja vidljivog; oblici delovanja oko nas nisu dovoljno pogodni za efikasne metode dešifrovanja sveta. Ali treba se držati istovremeno ideje da misao proizvodi izmeštanja koja imaju određenu težinu i ideje da ono nikada neće zameniti samu političku akciju.