1)
Vaš izlazak na političku scenu Francuske u smislu politike jedine dostojne tog imena, dakle Politike ljudi i ne politike Države, paralelan je sa vašim akademskim radom. U Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, osim revolucionara prve generacije koji su učestvovali od "prvog dana" u revolucionarnom radu, odnosno pre i posle ulaska Komunističke partije Jugoslavije u ilegalu, uloga intelektualaca pripala je, sa jedne strane, državnoj nomenklaturi ili, sa druge, profesionalnim disidentima. Onima koji su, u poslednjem slučaju, transformisali svoju opoziciju prema politici na vlasti u profesiju, po cenu odsustva istinskog emancipatorskog potencijala toga što zagovaraju (jugoslovensko disidenstvo, a sada i opozicionarstvo državica koje su iz nje stasale, počiva uglavnom na mitologiji civilnog duštva, višepartijskog sistema i onoga što nazivate kapitalo-parlamentarizmom). U Francuskoj nam se, naprotiv, čini da je obavezni deo biografije intelektualaca bio "militantni period". Drugim rečima, teško je naći osobu sa javnom biografijom koja nije makar 5 minuta provela u nekoj "revolucionarnoj" organizaciji, čak i po cenu naknadnog potpunog gubitka sećanja na to. Stiče se tako utisak da militantni duh u Francuskoj, osim u slučaju izuzetaka, predstavlja neku vrstu greške iz mladosti. Poslednji briljantni roman Nataše Mišel (Nataša Michel), Cirkular svom mom ovozemaljskom životu govori upravo o toj vrsti amnezije i renegatstva. Da li za vas postoji separacija između filozofskog i političkog rada i ako ne, u kom smislu vam je smetala, u kom smislu je bila “opasna” po vas, koliko je urušavala proboj vašeg filozofskog, romansijerskog, dramaturškog rada u javni život Francuske?

Sa čisto teoretskog gledišta, separacija između filozofije i politike je za mene neosporna. Uočićemo dve forme njihovih identiteta: najčešća, "demokratska" forma je akademska politička filozofija koja, kroz istorijske studije (najčešće kroz ideološke koncepcije 17. i 18. veka – društveni ugovor, državu prava, separaciju vlasti) i studije koncepta (na primer, pravda kako je vidi Rouls (Rawls) cilja zapravo da pruži konceptualnu suštinu kapitalo-parlamentarizma.

"Revolucionarna" forma je staljinistička koncepcija Državne filozofije, okoštali dijalektički materijalizam. U oba slučaja, potvrđuje se zapravo da filozofija ima stvaralačku ulogu i da raspolaže posebnim autoritetom u polju stvarne politike. Suprotno tome, prema viziji Silvana Lazarusa (Sylvain Lazarus) koju sa njim delim, politika kao mišljenje je potpuno nezavisna. Ona se temelji na samoj sebi i njeni osnovni intelektualni spisi nisu nikako filozofska dela, već dela samih političkih aktera: Robespjera (Maximilien Robespièrre) i Sen Žista (Louis de Saint-Just), Marksa (Karl Marx), Lenjina (Владимир Ильич Ленин), Mao Ce Tunga (毛泽 东), na primer. Filozofija je pod uslovom tog nezavisnog postojanja, ona dolazi, kako kaže Hegel, "posle". Na taj način akademska politička filozofija dolazi "posle" stvarnog istorijskog postojanja i savremene dominacije kapitalo-parlamentarizma čiju konceptualnu legitimaciju pokušava da proizvede. Isto tako, moja filozofija dolazi "nakon" postojanja politike bez partija, smeštene na strani ljudi, na distanci od Države, postojanja koje proizilazi iz dugog sleda maja '68. i povezanih događaja, a ne iz filozofije. Kroz pojmove "generičke procedure", egalitarističkog aksioma i sl, ja takođe predlažem konceptualnu legitimnost takvog tipa politike. I dajem joj privremeno ime: nova, postmaoistička sekvenca politike emancipacije.

Sa biografskog stanovišta stvari su naravno uvek više izmešane. Jer, filozofija interveniše uvek da bi subjektivno učvrstila poverenje u određenu proceduru istine, politiku kao i ljubav, nauku kao i umetnost. Ona nikako ne stvara procedure, već ih identifikuje, uzima ih u obzir kao skup, povezuje ih sa vizijom savremenog vremena. Recimo da za mene, filozofija nije stvaralac politike već, ipak, kreator partikularne forme poverenja u stvarnu politiku.

2)
Govoreći o jednom od vaših "omiljenih neprijatelja”, pomenuli ste savremeni nihilizam i prolazak kroz prazninu – ne kao koncept nego kao iskustvo, precizirajući da to nije bio vaš slučaj: vi ste bili pogođeni događajem, dok, u istim godinama, 40 godina kasnije, mnoge pogađa, upravo ništa. Koja bi za vas bila druga slika suve kiše koja je pogodila, u zemljama nekadašnje Istočne Evrope i, naročito, Jugoslavije, one koji su učestvovali, prema sopstvenom razumevanju, u dolasku pobede (nad fašizmom) i izgradnji emancipatorskog društva da bi još jednom bili izloženi ratu i razaranju ovoga puta onoga što su sami stvarali, krhotinama nad kojim će nići "šoping centri" kao ključne figure izvojevane slobode. Da li je rat ništa ili negacija događaja?

Iskustvo istočnih zemalja (kao i Kine na jedan drugi način) bez ikakve je sumnje najvažnije iskustvo poslednjih dvadeset godina. Ono u suštini svedoči istovremeno o rušenju jedne figure Države, različite od Države kapitalo-parlamentarizma, i, sa druge strane, svedoči o tome da to rušenje, ukoliko okončava celu jednu sekvencu svetske političke istorije i ideologije nije nosilac ničega novog.

Retkost je pronaći tako čisto, tako golo iskustvo onoga što bismo mogli nazvati ništavan događaj. Raspad Jugoslavije je bio najpotresnija scena te ništavnosti, iz razloga što je ta ništavnost potvrđena u krvavoj konvulziji nekoliko ratova. Sve ovo da bismo se vratili na situaciju pre 1914. ili blizu toga?! Hegel je primetio da se istorija često odvija u spiralnim kretanjima. Danas je to zaprepašćujuće. Sa razuzdanim kapitalizmom, stvaranjem minijaturnih Država u čitavoj Centralnoj Evropi i na Kavkazu, sveprisutnom kombinacijom jezivih nacionalizama i imperijalnih manevara u cilju hegemonije, vraćamo se negde u istorijsku sekvencu koja se pruža između represija revolucija 1848. i rata 1914–18. Subjektivnosti su poražene i potčinjene, dezorijentacija ljudi je totalna. Uprkos tome, intelektualne i radničke manjine pripremaju budućnost. Pišemo u suterenima. Svemu tome, nesrećom, narodi Centralne i Istočne Evrope su najbolje plasirani svedoci.

3)
Koja bi bila vaša poruka bivše-jugoslovenskim čitaocima, čija su sećanja na pokušaje postojanja jednog drugog puta proglašeni ex, dakle dotrajalim i nevažećim?

Želja mi je, na temelju onog veličanstvenog u borbi za oslobođenje naroda Jugoslavije i u spoju sa političkim idejama proizašlim iz poslednjih decenija, da se ostvari, makar u početku sasvim manjinski, mirnodopski proces rekonstrukcije Jugoslavije.

Odlomci iz razgovora sa Alenom Badjuom (2005 – 2009), razgovor vodila ekipa kolektiva Eimigrative art