Alen Badju

Kritika kritične krize

O krizi marksizma treba danas reći da je potpuna. A ovo nije puki empirijski atribut. Suština je krize kao krize da se razvija do svojih krajnjih konsekvenci, a tako, za marksizam, i rizik da poprimi lik svog dokrajčenja. I to ne kao obećano dokrajčenje jedne predistorije, nego naprotiv na upravo istorijski način dokrajčenja, to jest na način koji bi marksizam učinio prosto-naprosto ideološki i politički zastarelom datošću.

Jedini elemenat nepotpunosti univerzalne krize marksizma jeste tek mogućnost da se, počev od samog marksizma, odredi težište i izvor širenja krize. To će biti pokušano u ovome tekstu. Radi se o tome da se potpunost tiče, kao svog krajnjeg ruba, jedne subjektivacije krize koja je sa svoje strane određena kao etapa marksizma, kao (ponovni) početak, drugo osnivanje.

O istorijskom refencijalnom okviru

Da bi se potpuno promislio potpuni karakter krize, treba se vratiti na ono što je činilo posebnu snagu marksizma, i što je po mome mišljenju sada već zaključena evidencija njegovih istorijskih referencija. Ono što je na neki način overavalo marksizam kao univerzalnu misao revolucionarne delatnosti nije bila prevashodno njegova istraživačka plodnost, njegova analitička moć, niti zajemčeno ovladavanje velikom pripovešću Istorije. Nije to bilo čak ni ono što je on dopuštao ili nalagao u pogledu političkog angažmana. Ne, ono što je između tolikih revolucionarnih učenja, poteklih iz devetnaestog veka, označilo jedinstvenost marksizma, bilo je istorijski potvrđeno pravo da se poziva na Istoriju. Jedino se marksizam predstavljao kao revolucionarno političko učenje koje je ako ne istorijski potvrđeno (što je donekle drugo pitanje) ono bar istorijski delatno. Tokom pola veka postojao je bar istorijski kredit marksizma.

Ako se držimo perioda koji neposredno sledi Drugom svetskom ratu, marksizam taj istorijski kredit vezuje za tri glavne referencije.

1) Postojanje niza država koje predstavljaju simbol ne samo projektovanog nego i ostvarenog revolucionarnog preobražaja. Ove države su se pozivale na socijalizam na delu, materijalizovale su prelazni period u komunizam, otelovljavale su diktaturu proletarijata. Njihova povezanost čvrsto je motivisala temu »socijalističkog tabora«, i posredstvom te teme istorijsku pojavu jednog sasvim novog elementa, antagonističkog pandana modernog lika kapitalističkih politika okupljenih u »imperijalistički tabor«.

Mogli bismo biti u iskušenju da ovu bitnu referencu nazovemo referencijom na državu. Marksizam je bio jedino revolucinarno učenje čija je sudbina da se otelovi kao državno učenje. Ali, sa subjektivne tačke gledišta, važnije je tu videti ono što ću nazvati pobedničkom re­ferencijom. Marksizam je bio življen kao ono pomoću čega su, po prvi put u istoriji, potlačeni, radnici, seljaci, prihvatajući se oružja i organizujući se, stvarno mogli da pobede protivnika, i stvarno su rastrojili i uništili vojnu i državnu mašineriju u kojoj se koncentrisalo čuvanje starih tlačenja.

Ova ideja pobede igrala je u radničkom, narodnom i intelektualnom pristajanju uz marksizam odlučujuću ulogu. Oktobarska revolucija bila je opšte prihvaćena kao ono što je najzad prekinulo ciklus radničkih poraza. Oktobarska revolucija bila je veličanstvena slika preokretanja načela sile u istoriji. Lenjinizam je pre svega pobednički marksizam.

Socijalističke države su otud dugo polagale pravo da se pozivaju na Istoriju. Tu su one stekle popriličan kredit. Otelovljavale su pobedničku subjektivnost. A ovo otelovljenje je bilo mnogo delatnije nego stvarna etatistička proizvodnja, čak i ako se uzmu u obzir iluzije i prividi koji se povodom njega javljaju. Prva referencija nije ništa drugo do taj istorijski zaplet, što ga organizuje jedan politički subjekt oko teme pobede.

2) Nacionalno-oslobodilački ratovi predstavljaju drugu referenciju. Radi se o iznalaženju, pod rukovodstvom modernih partija, jednog novog oblika rata, asimetričnog rata, sa uporištem na selu, pri čemu se organizuje seljaštvo, a rat se razvija u dužem periodu i u etapama. Kina i Vijetnam su u tom pogledu primerni. Svakako, još uvek se radi o pobedi: Lenjinovom »ustanak je umeće«, odgovara Mao Cedungovo »narodni rat je nepobediv«. Ali se još više radi o jednom spajanju, spajanju nacionalnog principa i narodnog principa. Oslobodilački rat znači da jedinstven pokret podiže naciju protiv imperijalizma i oslobađa narod polufeudalnih okova. Pod marksističkom hegemonijom, uz jemstvo partije kao narodne organizacije strateškog glavnog štaba, stvara se delatno jedinstvo naroda i nacije. Ponovo se javlja tema pobede, ali se sada primenjuje na rat sa spoljnim neprijateljem kao na građanski rat. Ona konstituiše naciju kao što je konstituisala diktaturu klase. Šezdesetih godina, ovi primeri su među omladinom izazvali novi talas pristupanja marksizmu, nastavljajući privremeno i kratkotrajno lomove koje je izazvao Oktobar 1917.

3) I najzad, poslednja referencija je sam radnički pokret, računajući tu sada i imperijalističke metropole Zapada, a posebno zapadne Evrope. Ovaj pokret je svoju političku permanenciju ispoljavao u opštem elementu pozivanja na marksizam. Klasni sindikat, marksističke partije, malo-pomalo su postali stabilna unutrašnja datost političkog života, računajući tu i sferu parlamentarizma. Sa društvene tačke gledišta, imalo je smisla govoriti o »partijama radničke klase«, osobenoj mešavini institucionalne trajnosti i relativne disidencije, iščekivanja i rukovođenja, daleke revolucionarne Ideje i bliske opozicione delatnosti.

Ove tri referencije, radnički pokret, nacionalnooslobodilačke borbe, socijalističke države – povezivale su marksizam sa stvarnom Istorijom, i izuzimale su ga od običnih idejnih strujanja, pa makar ona bila i revolucionarna. Preko njih se širilo uverenje da je sama Istorija radila u smislu uverljivosti marksizma. Ustanak, država, rat, nacija, masovna sindikalna akcija: svi ovi elementi u kojima se – prividno – sažima politički potencijal radništva, nalazili su svoju artikulaciju u marksizmu, a svog najvišeg subjektivnog agensa u marksističkoj partiji.

Kriza kao kriza referencija

»Krizom marksizma« možemo nazvati postepeni raspad ovog referencijalnog okvira. Marksizam danas više ne može da se poziva na istoriju. Njegov kredit je iscrpljen, i evo ga kako je on vraćen na razmere jedne od doktrina.

U periodu od dvadesetak godina – i posebno u poslednjih desetak – videli smo kako se zaredom otvara proces uklanjanja referencije na državu (kritika »realno postojećeg socijalizma«) i nacionalnooslobodilačke referencije (kritika oslobođenih nacija, spremnih sa svoje strane, kao u slučaju Vijetnama, na vojnu ekspanziju).

Ako Poljska – bar od Gdanjska 1980 – upravo dovršava krizu, znači da sa njom na radikalan način ulazi u krizu skoro vekovna veza marksizma i radničkog pokreta: tako u svom jednostavnom obliku iščezava treća i poslednja referencija.

Referencija na državu prva je ušla u doba sumnje, prvenstveno na osnovu bilansa Sovjetskog Saveza. »Osrednja« je svaka ona kritika koja ne prevazilazi opis epizoda Strahovlade. Treba odvažnosti da bi se priznalo da razobličavanje Strahovlade nije i ne može biti radikalna kritika političke misli koja je utemeljuje. Za marksistu, pa bio on i marksista s kraja marksizma, bitna je izvesnost koju imamo da sovjetska država, po svome sopstvenom priznanju, nipošto nije država prelaznog perioda; da je ona sama sebi cilj; da je ona svojevrsni istorijski proizvod, novi politički oblik strukturisanog ugnjetavanja, sposoban da u širokim razmerama praktikuje vojnu i diplomatsku ekspanziju, i da se na svetskoj sceni takmiči sa klasičnim velikim imperijalnim silama. Kada se radi o SSSR-u, niko danas ne veruje ni da se on – sa unutrašnje tačke gledišta – nalazi na putu komunizma, niti da on – sa spoljašnje tačke gledišta – predstavlja glavni štab i »crvenu bazu« svetskog komunističkog pokreta.

Ali sa razaranjem referencije na državu, sa tim osiroćenjem stvarnosti, u ono što je država simbolizovala, tj. u pojam pobede, uvlači se dvojstvo i dvosmislenost. Šta znači pobediti? Tokom celog XIX veka pitanje je ostalo nejasno za radničku političku svest. Lenjinizam – tj., kako se govorilo, marksizam »epohe pobedničkih proleterskih revolucija« – bio je razjasnio to pitanje: pobediti, to je značilo poći, u specifičnim nacionalnim uslovima, putem koji je otvorio Oktobar 1917. i SSSR. Pobeda je imala svoju otadžbinu, »otadžbinu socijalizma«.

Ali evo kako je pobeda izgubila otadžbinu. Kako je SSSR čak i za običnu svest prestao da bude njen simbol, ili čak postao njena suprotnost, mračno znamenje, a pobeda je zahvaćena lutanjem i sumnjom. Marksistički pojmovi, posebno pojam diktature proletarijata, najviše obeležen pobedničkom subjektivnošću proizašlom iz Oktobra, time je bio prvi pogođen. Njegovo zapadanje u krizu zamračilo je razgraničenje između marksizma, shvaćenog kao politički realizam, i ostalih struja revolucionarne misli. Diktatura proletarijata je na izvestan način bila pojmovni koncentrat pobedničkog političkog procesa, određenje u kome su se ukrštale opšta tema proleterskog političkog potencijala (pri čemu diktatura proletarijata predstavlja simetrični pandan buržoaske diktature) i posebnog oblika postrevolucionarne države (pri čemu je diktatura proletarijata klasna suština socijalističke države). Dovođenje u pitanje SSSR-a kao istoričnosti pobede, uzdrmava i pojmovnu čvrstinu ovog ukrštanja.

Druga referencija je bila uklonjena etatističkim razvojem nacionalno-oslobodilačke borbe Vijetnama, i to utoliko više što je za omladinu Zapada angažman u podršku borbi naroda Indokine bio glavni izvor političkog radikalizma. Vijetnam se danas pojavljuje kao ekspanzionistička vojna sila, snažno oslonjena na SSSR, i čiji snažni nacionalni dinamizam nije organski povezan sa narodnim dinamizmom. Danas očigledna razdvojenost vijetnamskog nacionalizma i narodnog angažmana, dovodi u pitanje osnovanost onoga što je prethodno predstavljalo propagandnu snagu njihovog pretpostavljenog spajanja. Takozvani »narodni« rat je nesumnjivo pobednički izneo nacionalno pitanje. Ali da li je on to činio u dijalektičkom jedinstvu sa narodnom emancipacijom? Danas se možemo pitati, da li ono što je bilo uzeto za ovo narodno jedinstvo, nije prosto bila jedna posebna tehnika nacionalnog rata, savremeni opšti oblik koji ovaj rat uzima u epohi imperijalizma, a da tom obliku nije nužno inherentna emancipatorska narodna politička univerzalnost. Ako je, dakle, i dalje ispravno što je podržavan ratni napor indokineskih naroda – u okviru nužnog oslobođenja nacija – postavlja se zahtev razgraničenja te ispravnosti od svega što je pretendovalo da bude više od nje, tako što se u narodnom ratu iščitavalo duboko izvorište proleterske političke novosti, i utočiste jedne obnove marksizma. Vijetnamski rat je mnogo više, kao što se to vidi iz onoga što je usledilo, pokazao ono zašto je, prilagođavajući se uslovima vremena, bio sposoban buržoaski nacionalizam. On je dokazao da ne samo što (buržoaska) epoha nacionalnih ratova nije prošla, nego da ona još sadrži mogućnosti političkih i vojnih inovacija. Ovo predstavlja korisnu pouku za analitički marksizam, ali zato ne i utehu za borbeni marksizam.

Danas je jasno da sposobnost širokog organizovanja seljaštva u dugotrajnom ratu i podupiranja pobedničkog procesa nacionalne izgradnje, sama po sebi ne isključuje buržoasko političko rukovođenje tim procesom, i nipošto ne jamči da se na pobedu nadovezuje široki pokret narodne emancipacije. Taktika i načela narodnog rata čine danas deo univerzalnog arsenala političkih metoda. Njihov klasni karakter je iščezao, i, ukoliko se radi o marksističkim iznalascima, njihova upotrebna trajnost ne važi više kao potvrda revolucionarne specifičnosti marksizma.

Univerzalno značenje poljskog radničkog pokreta

I pored sloma referencija na državu i naciju, ostaje izvesna dvosmislenost u pogledu treće referencije, radničkog pokreta. Zašto? Zato što je uvek bilo onih, koji su u vezi sa socijalističkim državama, prigovarali da one ne otelovljuju proletersku viziju politike, i da su one po svojoj stvarnoj prirodi potpuno strane marksizmu. Očigledno se može tvrditi da je u SSSR-u vrlo rano uspostavljen novi odnos prema fabričkoj radničkoj klasi, zasnovan na eksploataciji, i da »diktatura proletarijata« nikada nije bila ništa drugo do ime za diktaturu jedne nove birokratske buržoazije, iste one za koju je Mao Cedung govorio da nastaje u krilu komunističkih partija. U tom slučaju, socijalističke države nam ništa ne govore o organskoj vezi između marksizma i radničkog pokreta. Pošto njihov »marksizam« nema više veze sa marksizmom shvaćenim kao teorijsko organizovanje radničke političke potencije, nego što sazvežđe »pas« ima veze sa psom koji laje. Tako možemo marksizam izuzeti iz debakla njegove navodne referencije na državu. Radi se o tome da se obnovi ili održi veza marksizma sa samim radničkim pokretom, upravo oslobođenim od njegovih varljivih državnih ukrasa. Vratićemo se čistoj suštini Oktobra 1917, kao radničkog i narodnog pokreta prekinutog boljševičkim udarom, ali ipak uz tu nezgodu da tako listi poraza dodamo ono što je prethodno na nju stavljalo tačku.

Kada se radi o nacionalnooslobodilačkim borbama, prigovor je još radikalniji, budući da radnički pokret u njima ima samo marginalnu ulogu. Dakle, sasvim je moguće ukazivati direktno na buržoasku suštinu tih ratova, a da se time nijednog trenutka ne kompromituje marksizam. Cena koju onda treba platiti jeste da proletarijat ne može da istakne nikakvo iskustvo u pogledu svoga ovladavanja jednim tako očigledno važnim političkim pitanjem kao što je nacionalo pitanje, niti da ima bogzna šta da kaže u pogledu svoje sposobnosti rukovođenja seljačkim masama.

All, ipak, ovi drastični »revizionistički« zahvati održavaju živim vezu marksizma i radničkog pokreta. Treba se ograničiti na jednu jedinu referenciju, nepotvrđenu izvan nje same, i koja ne može biti predstavljena ni državom, ni nacijom, pa čak ni narodom.

No, o kakvom se »životu« radi? Gde i kako je radnička klasa svojim sopstvenim snagama, ako se isključi iskustvo sovjetske ili kineske države, ili iskustvo nacionalnooslobodilačkih borbi, dokazala svoje nezavisne političke potencije? Ako se držimo Evrope, šta suštinsko istaći još od spartakističkog ustanka u Nemačkoj 1919? Čak i tada, šta se može prigovoriti onome koji kao istorijsko iskustvo beleži samo to da su mase od strane čistih marksista bile vođene u krvave poraze? Čemu se kao alternativa suprotstavlja samo lagano parlamentarno truljenje. Više nego kao referencija, radnički pokret shvaćen kao društveno određeni pokret, izgleda da funkcioniše kao ponavljanje onoga što je i oduvek – prvo u slučaju robova, a zatim seljaka – bila sudbina potlačenih: da pribegavaju smenjivanju ćutljive pokornosti i u krvi ugušivanih ustanaka. Ako se pretpostavi da radnička politička potencija, pod vladavinom zakona kapitala i Imperija, ne prevazilazi univerzalno načelo pobune, onda se zapravo podriva poslednji temelj marksističke hipoteze.

U ovoj tački poljski radnički pokret donosi jednu novost, novost koja će ostati ma kakve bile peripetije i taktički porazi njegove konkretne istorije.

Novost je utoliko značajnija, ukoliko je, po mnogim svojim crtama, poljski pokret najklasičnije radnički – u najklasičnijem smislu »marksistički« – pokret koji je viđen u Evropi od početka veka. U Poljskoj, industrijska radnička klasa je opštepriznata kao politički stub onoga što Poljaci zovu »društvo«. Radnička klasa nije ovde samo jedan od činilaca opšteg društvenog pokreta. Upravo suprotno, ona sama čini središte razvoja nove političke misli u celokupnom društvenom telu. Intelektualci, seljaci, gradska omladina, nalaze se, po sopstvenom priznanju, pod političkim jemstvom demokratske organizacije u fabrikama. Politička rasprava je svojom praktičnom suštinom upućena na radničku raspravu.

E pa, treba primiti k znanju da je ta skoro hemijski čista radnička politička misao nastrojena protiv marksizma-lenjinizma. Sam radnički pokret, politički konstituisan kroz masovne događaje, organizuje svoju sopstvenu misao u znaku radikalne tuđosti spram marksizma-lenjinizma.

Eto dakle pokreta koji s jedne strane, izgleda, po prvi put posle mnogo vremena, potvrđuje izvornu hipotezu marksizma: postojanje specifične proleterske političke potencije, različite od buržoaske političke potencije; i koji, s druge strane, ovo potvrđivanje ostvaruje samo u nominalnoj inverziji same ove hipoteze, u neprijateljstvu prema onome što je bilo njegovo ime na krštenju, tj. prema marksizmu.

Iz toga što najveći savremeni radnički pokret samorazvoj svoje političke misli nalazi tek potpuno izvan marksizma-lenjinizma, i ma koliki da je u tome udeo nacionalnih prilika (Crkva itd.), po mome shvatanju proizlazi da se pred našim očima odvija opšti raspad organske veze marksizma i referencije na radnički pokret.

Tako danas ni socijalističke države, ni nacionalnooslobodilačke borbe, ni radnički pokret ne predstavljaju istorijske referencije koje su u stanju da jamče konkretnu univerzalnost marksizma.

Reaktivno značenje savremenog antimarksizma

Nije preterano reći da je marksizam istorijski razložen. Njegovo pojmovno održanje spada samo u poredak govora, podložan zajedničkoj sudbini, ako je živa supstancija njegovog otelovljenja upravo propala.

U odnosu na ovaj raspad, postoje razume se dva puta, dve misaone orijentacije.

Prva u osnovi kaže da je marksizmu sudila i presudila istorija. Pošto se marksizam pozivao na pozitivno jamstvo istorije, njemu treba suditi prema njegovim sopstvenim merilima. Istorijski raspad marksizma ne znači ništa drugo nego njegovu smrt, kao univerzalni događaj političke misli. »Realno postojeći« socijalizam je presuda istorije o istoričnosti samog marksizma: on je okončao svoj život. Ono što još preostaje od njegove prikaze, samo je govorna lešina, govor koji se održava samo opsenom smrti.

Ova ideja, koja je tako raširena danas, razume se takoreći sama po sebi. I to je glavni prigovor koji joj se može uputiti. Reći danas da je u odnosu na živu misao marksizam mrtav, puka je konstatacija. Tu nema nikakve dublje misli, nikakvog otkrića. To je jedna opšta predstava, i valja se pribojavati da je ona samo varljiva očiglednost.

S druge strane, pada u oči da ova ideja za sada nije urodila nikakvim drugim plodom sem pukom reakcijom. Kako se danas uglavnom koristi ideja da je marksizam mrtav? Kakve su njene posledice širih razmera? Pa prosto-naprosto to da je opšta ideja revolucionarnog preobražaja društva i sama mrtva. I da je dakle ona štetna, jer na koncu ispravno je misliti da je smrt štetna. Antimarksisti nove generacije (u Francuskoj na primer oni koji su nazvani »novim filozofima«), drže za sigurno da pre svega treba sačuvati ono čime ipak raspolažemo: slobode, zapadnu misao, prava čoveka. Drugim rečima, politička suština savremenog antimarksizma je bila u stvarnom pristajanju – i to po prvi put masovnom pristajanju – intelektualaca uz parlamentarno-imperijalistički oblik zemalja Zapada. Karta sveta se danas čita kao arhipelag »slobodnih« zemalja (Zapadne Evrope, Amerike itd.) koji zapljuskuju talasi ogromnog azijatskog varvarstva, azijatskog u smislu »azijatskog načina proizvodnje«. Ovaj način promišljanja istorijskog raspada marksizma svodi se na to da se reaktivno shvataju vrline parlamentarne buržoaske demokratije, kao usavršivog ali suštinski dobrog oblika države.

Savremeni antimarskizam je dakle vezan za jedan konzervativni i zapadnjački poriv. Ipak je čudnovato videti brojne intelektualce, donedavno gorljive revolucionarne marksiste, kako hrle u pomoć Zapadu. Sam pojam Zapada još donedavno je bio apanaža desničarske, čak krajnje desničarske misli. Godinama se najvažnija otvoreno fašistička grupacija u Francuskoj zvala »Zapad«. Zapadnjaštvo je bilo specifična crta reaktivne kulture. Danas se ima pravo, u opštem okviru antimarksizma, da se nedužno gradimo kao branitelji Zapada i njegovih vrednosti, i da ostatak sveta predstavljamo kao da je prepušten varvarstvu. To znači da je antimarksizam u svojoj srži reaktivna misaona formacija, gde je istorijski dinamizam zamenjen konzervativnom demokratskom duhovnošću. Tu je reč o istinskom misaonom slomu koji je samo sticajem okolnosti povezan sa slomom marksizma.

Savremeni antimarksizam je zapravo nesposoban da misli novost istorijskog raspada marksizma. Njegova nesposobnost da si priskrbi sadržaj drugačiji od reaktivne odbrane zapadnih demokratija ukazuje na jednu bitniju nesposobnost: nesposobnost da pristupi novim vremenima politike, vremenima na čije razmere ukazuje temeljna kriza marksizma.

»Nova filozofija« ne uspeva da misli svoj izričiti predmet: mrtvi marksizam. Istorijska sudbina marksizma, staljinistička strahovlada, Mao Cedung i Kulturna revolucija, predstavljaju svakako dobra polazišta za mišljenje i praktikovanje politike epohe koja se otvara. Ali »nova filozofija« ostaje ispod svoje polazne tačke. Ona proizvodi samo arhaičnu misao jednog novog predmeta. Ona je samo kratkotrajni simptom zaostajanja mišljenja za stvarnošću.

Ono što savremeni antimarksizam označava kao neuspeh i obmanu marksizma, ne dopire čak ni do radikalnog mišljenja učinaka raspada marksizma.

Istaknimo sledeći paradoks: ako se izjašnjavamo kao marksisti – ma kakav danas bio smisao tog termina – reći ćemo da su stvari mnogo teže i ozbiljnije no što to zamišlja antimarksizam. Jer, pošto je antimarksistička kritika (gulag, kraj sloboda, odbrana Zapada…) samo ponavljanje starih prigovora, i ako bi bilo samo to, mi bismo imali na raspolaganju stare odgovore.

Ali u krizi marksizma ima mnogo više onoga o čemu antimarskizam ne može ni da sluti.

I simetrično, dogmatska odbrana marksizma svodi se na ponavljanje starih odgovora na stare prigovore, koje sa svoje strane ponavlja savremeni antimarksizam.

Novi »antimarksizam« i stari odbranaški marksizam, dve su strane iste pojave.

Nasuprot tome, u činjenici da se »marksistička« radnička objektivnost poljskog pokreta razvija u okviru subjektivnog antimarksizma, protivrečno se pojavljuje novost. Jer ono o čemu se radi jeste jedna nova politička konfiguracija proleterske potencije, pa dakle i nova, još nemušta konfiguracija samog marksizma.

Ali, da bi se mislila ova novost, treba kao marksista izneti sledeću tvrdnju, jedinu koja nije reaktivna (jer pokazalo se da je svako antimarksističko promišljanje istorijskog raspada marksizma reaktivno): savremeno biće samog marksizma nije ništa drugo do potpuno mišljenje njegvog raspada.

Subjektivirati raspad marksizma

Marksizam danas nije mrtav. On se istorijski raspao. Ali postoji jedno biće tog raspada. Tačnije, moguće je i potrebno držati se imanencije raspada.

Stvarna egzistencija marksizma, na svakoj etapi njegovog razvoja, jeste jedna imanentna politička datost. Marksizam nije učenje. On je ime Jednog za jednu mrežu političkih praksi. Shvatanje krize marksizma kao jedne realnosti (»realno postojeći socijalizam«) koja bi presuđivala i diskvalifikovala jedan govor (marksističko učenje), ne može da ne promaši svoju metu. Marksizam, sa svoje strane, doista je »stvarno postojeći« samo ukoliko je ono na što se oslanja jedan politički subjekt. Stavljanje jednog pored drugog, jedne stvarnosti i jedne ideologije, isključuje marksizam, i ne dozvoljava da se misli kako njegova snaga, tako ni njegova slabost.

Ključno pitanje je dakle gde se nalazi tačka sa koje se ispituje raspad marksizma. Da li učestvujemo ili ne u onome što se nalazi u procesu raspada? Smatram da radikalno mišljenje krize marksizma zahteva da se subjektivno i politički držimo imanencije ove krize.

Treba biti subjekt raspada marksizma da bi se predložio njegov pojam. Svaka ekscentracija proizvodi jednu otužno, spoljašnjo, repetitivno i reaktivno mišljenje ove temeljne krize politike.

Ne kažem, naravno, da treba »verovati« u marksizam da bi se on mogao kritikovati. Što se mene tiče, nimalo ne verujem u marksizam. Ne polazim ni od kakvog verovanja ili vernosti. Marksizam nipošto nije Velika pripovest. Marksizam je konzistencija jednog političkog subjekta, jedne heterogene političke potencije. Krajnja opasnost u kojoj se nalazi ova konzistencija iskušava se u subjektivnom iskustvu ove opasnosti. Iskušavanje ove potencije, na rubovima nepostojanja, zahteva da ne-postojimo zajedno sa njom. Jer izvanjskost, kao što to pokazuje iskustvo, vodi ka izvanjskom poimanju krize, ka dovođenju u pitanje ideologije pretpostavljanjem jedne odvojene političke stvarnosti. Ali marksizam je u krizi upravo stoga što sam sobom podnosi prodor stvarnosti. Tek polazeći od samog marksizma iskušava se potisak stvarnosti koji obrazuje istorijski proces njegovog raspada.

U ispitivanju krize marksizma ima jedno topološko pitanje. Kakvo susedstvo smo spremni da podnesemo sa bićem-u-raspadu marksizma? Na kakvu imanentnu odvažnost je misao spremna? Tom susedstvu i toj odvažnosti namenjena je tvrdnja da radikalno mišljenje raspada marksizma u svojoj biti nije ništa drugo do aktuelni lik marksizma. Tu je aktivna uloga savremenog političkog subjekta.

Biti subjekt krize marksizma, znači nešto suprotno no biti njen objekat. Šta znači biti njen objekat? To znači braniti marksizam, braniti doktrinarni korpus od raspada. To znači verbalno održavati u veštačkom životu sve mrtve referencije. To znači i dalje se pozivati na istoriju, čak i kada je kredit već iscrpljen. Postoji danas jedan način, recimo marksističko-lenjinistički, zastupanja marksizma, koji je samo jedan od likova njegove smrti. Taj marksizam, koji se pouzdava u postojanje moćnih država, nema više odvažnosti mišljenja. On je etatistička preživelost, jalova mašinerija.

Danas nijedan marksista ne može misaono opstati drugačije do kao subjekat blizak raspadu marksizma. Državna (ili partijska) objava zdravlja marksizma smrtonosna je medicina.

Razvijmo ovu misao još dalje. Zapravo jedino marksisti mogu stvarno razoriti marksizam, i posebno njegov marksističko-lenjinistički oblik. Stvar raspada, samo umiranje onoga što treba da umre, i rađanje onoga što treba da se rodi, posao je marksista. Jer smrt i rađanje su imanentne pojave.

Šta danas znači biti marksista? To znači biti onaj koji je unutar raspada marksizma u subjektivnom položaju, koji na imanentan način oglašava ono što treba da umre, koji dakle i sam umire, postavljajući tu smrt kao činioca političke obnove marksizma. Tokom tog praktičnog procesa može se pojavljivati marksističko mišljenje raspada mar­ksizma.

Delokalizacija marksizma

Držati se unutar marksizma znači biti na uništenom i prema tome nenastanjivom mestu. Tvrdim da postoji jedna marksistička subjektivnost koja nastanjuje nenastanjivo. Ona je dakle u odnosu na takav razoreni marksizam u situaciji unutrašnjosti/izvanjskosti. Topologija savremenog marksizma, na mestu nenastanjivosti, jeste posebna, predstavlja torziju: ni unutrašnjost marksističko-lenjinističkog nasleđa, niti opet reaktivna izvanjskost antimarksizma. Ovaj torzioni odnos se suprotstavlja svakom trijumfalizmu ranijeg marksizma, nepogrešivosti »ispravne linije«. Marksistička politička misao računa samo sa zaobilaznim odnosom prema svojoj vlastitoj istoriji.

Drugim rečima, danas referencije marksističke politike nisu marksističke. Ranije je postojala neka vrsta autoreferencije, pošto je marksizam svoj opšti kredit zasnivao na državama koje su se nazivale marksističkim, na nacionaloslobodilačkim borbama pod rukovodstvom marksističkih partija, na radničkim pokretima koje su usmeravali marksistički sindikalisti. Ali ovaj referencijalni okvir je preživeo svoje. Velike masovne istorijske pulsacije ne pozivaju se više na marksizam, bar od kraja Kulturne revolucije u Kini: pogledajte Poljsku, ili Iran. Zato je došlo do ekspatrijacije marksizma. Njegova istorijska teritorijalnost nije mu više tranzitivna. Doba autoreferencije je prošlo. Marksizam nema više istorijske domovine.

Sve političke referencije koje u sebi imaju radničkog ili narodnog života danas su u odnosu na marksizam atipične, delokalizovane, lutajuće. Bilo koji ortodoksni marksista će prigovoriti da je poljski pokret nacionalan i religiozan, da je iranski pokret religiozan i fanatički, da se tu u osnovi ništa ne tiče marksizma. I taj ortodoksni marksista će biti samo puki objekt unutar procesa raspada marksizma.

U biti je zbiljskog marksizma da mu istorijske referencije ostaju neshvatljive na način ortodoksije. Ortodoksija je ispravno mnjenje, a marksizam je torzija, on više nema načina da bude ispravnost mišljenja.

Treba se držati delokalizovanog mesta gde će se pojaviti misao onoga što ortodoksija drži za nemislivo.

Preostaje nam zapravo samo nenastanjivo mesto jedne buduće marksističke heterodoksije.

Lik (ponovnog) početka

Ako se marksizam ne može braniti, to znači da ga treba započeti.

Marksizam je jednom već započeo, između 1840. i 1850. Zatim, u istoriji koja je otvorena tim početkom, on je imao razne etape, na primer pobedu Oktobra 1917. i teorijsko-politički oblik lenjinizma. Bar se radi o nečem što je mnogo više no etapa. Govoriti o etapi znači da prvi početak još uvek važi. Mi uvodimo radikalnu hipotezu da je taj početak upravo prestao da važi, i da se celi jedan ciklus postojanja marksizma dovršava u ekspatrijaciji.

Kada je Marks utemeljio marksizam, njegova osnovna referencija bio je radnički pokret. Tada nije bilo ni referencije socijalističkih država, ni referencije nacionalnooslobodilačkih borbi. Tada to očigledno nije bila autoreferencija. Radnički pokret, kakav se istorijski pojavio oko 1820–1830, svakako nije bio »marksistički«. Ako ponovo pročitamo Manifest Komunističke partije, taj apsolutno inauguralni tekst, vidimo da Marks svoju misao izričito zasniva na pretpostavci potpuno nezavisnog postojanja radničkog pokreta. Polazna tačka glasi: »postoji revolucionarni radnički pokret«. To je jedno čisto »postoji«, jedna stvarnost. I u odnosu na ovo »postoji« Marks tvrdi ovaj ili onaj stav. To je smisao zagonetne formule prema kojoj »komunisti nisu posebna partija prema drugim radničkim partijama«. Komunisti, takvi kakvima ih Marks politički određuje, nisu grupisani oko tog određenja. Oni nisu frakcija čije jedinstvo čini jedna doktrina. Komunisti su stvarna dimenzija celokupnog radničkog pokreta, onoga što Marks naziva »radničkim partijama«. »Komunistička partija« je opšti artribut radničkih partija. Marks nastoji da izdvoji i misli ovaj atribut, preko koga se celokupna stvarnost radničkog pokreta nadaje kao politička stvarnost.

Najzad, Marksov stav nije samo da »postoji radnički pokret«. Njegov stav je isto tako da »postoje komunisti«, da postoji ta specifična, nesvodljiva dimenzija radničkog pokreta, čije kriterije i političku konzistenciju Marks nastoji da utvrdi.

Takav je lik početka. Ne radi se o tome da se odvoji i strukturiše jedan deo postojeće pojave. Radi se o jednom »postoji«, o činu mišljenja stvarnosti. Radi se o jednom obliku bliskosti političke misli stvarnosti radničkog pokreta, datoj u svojim atributima, i posebno u komunističkom atributu. Kada Marks objavljuje da jedan bauk kruži Evropom, bauk komunizma, onda on ne pretenduje da on bude bauk, da svojim učenjem prizove njegov preteći lik. Njegov naum je da misli opsesivno kruženje u elementu opštosti.

Zatim je došla duga istorija marksizacije radničkog pokreta. Učenje o »spajanju marksizma i stvarnog radničkog pokreta«. Nemačka socijaldemokratska partija, Oktobar 1917, III internacionala: sve ono što je konstituisalo referencijalni sistem o kome smo govorili na početku. Tokom ove duge istorije, marksizam će postati refleksivno mišljenje ove marksizacije. On će utemeljiti autoreferenciju. Marksizam tada govori o načinu na koji marksizam prožima stvarnost klasne borbe: marksističke partije, marksistička rukovodstva, marksističke države. Ono »postoji« postaje: »postoji marksizam«. Tokom celog tog perioda, marksizam se ispostavlja sposobnim da govori sam o sebi, o svojoj istorijskoj uverljivosti, o svome osvajačkom pohodu.

Kriza referencija znači da marksizam danas više nije u stanju da misli samog sebe u iskustvu. On se ne ispostavlja kao moć strukturisanja stvarne istorije. Budući da su delokalizovana u odnosu na marksizam, sva iskustva upućuju na diskontinuitet u prethodnoj istoriji marksizacije istorije. Predmet marksizma ne može biti marksizacija.

Ponovo smo dakle upućeni na početak: mi više ne postupamo polazeći od onog »postoji marksizam«, pošto to »postoji« jeste u njegovom raspadu. Polazimo od tog »postoji« nešto, i imajući u vidu to »postoji« predlažemo, kao što to čini Marks u Manifestu, početne političke hipoteze. Tačnije, (re)formulišemo hipotezu o proleterskoj političkoj potenciji.

Zbog toga je ispravno reći da marksizam okončava svoju prvu egzistenciju. Jedan ciklus je iscrpljen, i naglašavam ovo »ciklus« da bih ga razlikovao od puke etape. Okončan je prvi ciklus marksizacije, doveden do tačke u kojoj se ova marksizacija potpuno izmiče kao predmet marksizma. Ova marksizacija je proizvela mnogo toga, proizvela Marksovo delo, Oktobar 1917, Staljina, III internacionalu, kinesku revoluciju, oslobođenje nacija Indokine. I postoji, tik iza nas, i još nas se dotičući, spoljašnji rub tog ciklusa koji se okončava i koji ide, recimo od kineske Kulturne revolucije do poljskog radničkog pokreta.

Ono što je u tom ciklusu dato kao načelo postojanja marksizma, uveliko je već prevaziđeno. Zato smo mi i upućeni na početak. Ono čemu su istinski marksisti danas savremenici, nije više marksizacija, već jedno istorijsko-političko »postoji«, čiju komunističku dimenziju treba iznova promisliti. Mi moramo iznova da napišemo Manifest.

Povratak izvora

Šta u znaku tog (ponovnog) početka biva sa onim što se naziva »tekovinama marksizma«? Da li je ponovni početak, kao dekonstrukcija marksizma-lenjinizma, prosto-naprosto zaborav ovih »tekovina«?

Marks, u misaonom pogledu, nije pošao ni od čega. Hegel mu je bio obavezna referencija, koja dakako sama po sebi nije pružila načelo formulacije onog »postoji«, kao ni načelo političkog angažmana. Reći ću da prethodni marksizam – onaj dovršenog ciklusa marksizacije – u celini funkcioniše kao referencija »hegelovskog tipa«: istovremeno nužna i ne nalažući ništa određeno. Marksizam je sam po sebi postao sopstveno hegelovstvo. Ono što su tekovine marksizma treba da bude razloženo, raščlanjeno, preoblikovano da bi na svoj način učestvovalo u savremenom određenju onog »postoji«, koje je na svome početku, pošto se svodi na svoju utemeljujuću hipotezu: »postoji jedna proleterska politička potencija«.

Lenjin je smatrao da je Marks artikulisao tri misaone referencije: filozofsku referenciju (Hegel i nemački dijalektički idealizam), istorijsko-političku referenciju (francuski revolucionarni radnički pokret), i naučnu referenciju (engleska politička ekonomija).

Mi sa svoje strane imamo dve stvari. Imamo marksističku misao takvu kakva se razvila u ciklusu marksizacije, i takvu kakva je danas u raspadu, ali koja se nije raspala ni više ni manje nego što je to bio slučaj sa hegelovskim mišljenjem kraja istorije. I imamo, od kineske Kulturne revolucije do poljskog radničkog pokreta, istorijsko-političke procedure čiju suštinu treba odrediti, znajući da u okviru puke filijacije okončanog ciklusa marksizma ova suština ostaje neshvatljiva.

Drugim rečima, treba ponovo da se izjasnimo o pitanju izvora marksizma. Reći da su izvori marksizma bili nemačka filozofija, engleska ekonomija i francuska politika, znači dati moguće određenje celog prvog ciklusa marksizma. Ideja (ponovnog) početka znači da su ova tri izvora danas presušila. I da je raspoloživost novih izvora našeg mišljenja možda sasvim heterogena u odnosu na ono što beleži marksistička predaja.

Da bih paradoks doveo do kraja, reći ću da bi pored poljskog radničkog pokreta (koji je verovatno više izvor nego predmet, kao francuski radnički pokret XIX veka, ono odlučujuće nije njegova pobeda nego njegovo unutrašnje biće) izvesni dijalektički aspekti šiitske islamske misli, kakvi su bili delatni u prvoj fazi iranske nacionalne revolucije, mogli imati vrednost izvora za ponovni početak marksističke političke filozofije. Ja sâm sam naširoko razvijao tezu da u Francuskoj Lakanova teorija rascepljenosti subjekta i sklanjanja objekta može biti izvor za jednu revolucionarnu reformulaciju marksističke teorije političkog subjekfa.

Sve to je raznorodno i problematično. Ali ni celina koju čine Hegel, Rikardo i, recimo, Furije, na početku nije izgledala ništa više konzistentna.

Ako na primer treba da mislimo:

– ono što, kao istorijske referencije, čini uzajamno koherentnim s jedne strane poljski radnički pokret, i s druge strane kinesku Kulturnu revoluciju;

– ono što, kao filozofsku referenciju, čini uzajamno koherentnim s jedne strane preoblikovanu i raščlanjenu marksističku predaju, i Lakana s druge strane; onda ćemo ponovo naći odvažnost početka, i bićemo subjekti u raspadu marksizma, s ciljem otvaranja njegovog novog istorijskog ciklusa.

Nesumnjivo, da bi se počeo početak, treba do kraja misliti okončanost prethodnog ciklusa. Početni zadatak je ispitivanje spoljnjeg ruba tog ciklusa, to jest zbiljska kritika marksizma-lenjinizma.

Preko te kritike, koja je istovremeno teorijsko-praktično politčko uputstvo, dovodimo celokupni marksizam u položaj izvora za samog sebe. Dekonstrukcija marksizma-lenjinizma uspostavlja raspad marksizma u instanci (ponovnog) početka. Ovo cepanje je gest kojim marksizam ponovo biva u stanju da u samome sebi, makar i po cenu strepnje i opasnosti, prihvati ono »postoji« stvarnosti na čemu se može utemeljiti jedna potpuno nova praksa politike.

Dodatne naznake

a) Tragovi gore izloženih ideja mogu se pratiti u radovima francuskog marksiste Paula Sandevincea. Nekoliko naznaka:

– »Ou'est-ce qu'une politique marxiste?« (1978)

– »Notes de travail sur le post-leninisme« (1980)

b) Isto tako od Paula Sandevincea, u tromesečniku La Cause Marxiste, »La crise du marxisme-léninisme et le post-léninisme« (1/1982)

c) Što se tiče filozofskog aspekta pitanja, pogledaj moju knjigu Théorie du sujet (1982).

Alain Badiou, novembar 1982,
Universite de Paris – VIII

Sa francuskog rukopisa preveo: M. Kozomara
Tekst preuzet iz: THEORIA, Časopis filozofskog društva Srbije, Broj 1–2, Beograd, 1983.