Umetničke intervencije Sare Vanaht (Sarah Vanagt) smeštene su u polje slike i poetske reprezentacije slika stvarnosti: bilo da su to fotografije groblja i mrtvačnica na čijim su podnožjima postavljeni receptori nove, solarne energije, a koje ona izlaže u svetlećim kutijama koje se napajaju upravo istom solarnom energijom (ciklus Solar Cemetery, 2009), ili da je reč o video/flash instalaciji koja prikazuje devojku kako vadi dresiranu muvu iz kutije šibica u pravoslavnoj crkvi (Girl With a Fly, 2013), ili pak serije njenih mikro i mini filmova (od čega najkraći – 1 min. 20 sek. – predstavlja istinsku antikolonijalnu odu – „razgovor” belgijskog dečaka sa mumificiranim slonom u podrumu nekog neidentifikovanog prostora – da li je potrebno naglasiti više nego strepećeg, jer ko još danas drži preparirane afričke slonove u podrumu i gde?).

Ono što medij slike i njene poetske „nadgradnje“ smešta u ravan „baze,“ odnosno političkog konteksta, u slučaju Sarine poetike je upravo spoj dva nivoa (sa)znanja. Sa jedne strane egzaktnog, utmeljujućeg, terre à terre (nauke – u slučaju filma Walking Hours, 2014, koji se bavi rekontekstualizacijom medicinskih/anatomskih spisa flamanskog oftalmologa iz 17. veka, prijatelja Renea Dekarta (René Descartes) ; prava – u slučaju filma Dust Breeding, koji tretira pitanje slike i upotrebe slike u dokaznom materijalu Međunarodnog suda u Hagu; istorije – slučaj filmova koji tretiraju odnos Istorije Ruande i ličnih storija njenih građana posle genocida, ili filmova koji se bave oficijelnom istorijom Kraljevine Belgije i njenih današnjih migranata u ulozi „novih istoričara”). I sa druge strane, poetskog – dakle jezika koji premašuje zakon jedne oblasti i discipline i pokušava da misli i zabeleži univerzalno.

Dodatni elemenat takvog specifičnog odnosa politike i poetike je autorkin odnos prema instituciji – školi, crkvi, sudu – i duboko propitivanje institucionalnih mehanizama u okviru postojećeg (dominantnog) ideološkog rama i mesta koje pojedinac zauzima u njemu.

Takođe, dotičući pitanje strogo determinisanih domena, parohija i granica naučnog diskursa, kao i postojeću strogu separaciju između nauke i nenauke i nauke i mišljenja, Sarina poetika, kao mnoge ovog tipa, duboko dijalektizuje pitanje neznanja i prava na saznanje, osnažujući emancipatorski princip samoobrazovanja i stalnog obrazovanja, ujedno i urušavajući sveprisutni poredak opreza specijalističkog naspram univerzalnog. Na tragu Vevela (William Whewell), ali sigurno i Đanbatista Vika (Giambattista Vico), autora Nove nauke (1725), koji otvara vrata intuiciji, imaginaciji i fikciji pred hramom nauke, možda najbliža odrednica za takav teško klasifikujući kosmos jeste „nadracionalizam”*.

Na slučaju filma Dust Breeding (Uzgajanje prašine), nazvanog po čuvenom radu Marsela Dišana (Marcel Duchamp) i Mena Reja (Man Ray) (1920), Rejovoj fotografiji Dišanovog rada (prekrivenog prašinom) Velikog stakla, pokušaćemo da pokažemo svu singularnost jedne poetske metode u kojoj umetnik, baš kao kroz veliko staklo, objektiv optičkog aparata, kontemplira (i menja) svet i postojeće odnose u njemu. U Uzgajanju prašine u centru je ključna institucija savremene pravne države: sud i mehanizam suđenja, primenjivanja pravde. Sara Vanaht se, prema sopstvenom svedočenju, tokom svog boravka u Međunarodnom sudu za zločine eks-Jugoslavije (2012), susrela sa hiljadama sati zapisa suđenja od čega je odabrala samo neka. Materijal je birala usredsređujući se na ulogu slike i mišljenje slike (video-zapisa, satelitskih i drugih snimaka) u samom dokaznom procesu i šire, u savremenom svetu pravde i zločina, generalno. Iako je na prvi pogled potrebna prilična odvažnost da se jedan umetnik (onaj koji prema sadašnjim uzusima odvojenih znanja poseduje samo „veštinu”) dotakne domena prava (domena „istinitosti i znanja”), nameće se pitanje krajnje konsekventno, a jednostavno: ko ima (opet isto legitimno) pravo da se bavi temom u okviru koje slika (image) jeste temeljni deo argumentujućeg mehanizma presude, dakle odgovornosti ili ne, ako ne onaj čiji svakodnevni domen jeste upravo slika (filmska, fotografska, digitalna, nitratna), to jest umetnik u ovom slučaju?**

U centru ovakve pokretne filmovane poeme nad kompleksnom problematikom masovnog zločina i zločinca sa jedne strane, i zakonovodavca i pravde sa druge, ostaje frotaž koji Sara ostavlja belom kredom na belom papiru: stolice optuženika, stolice sudije, stola optuženika, stola sudije, ali ne kao metafore nihilističke klopke u čijoj noći su sve krave crne (ili svi frotaži beli) već upozorenja u kome pravda, ona koja uvek počinje od fikcije ako bi bilo a završava presudom bilo je*** mora nedvosmisleno danas da prođe kroz neke druge argumente da bi bila zaista pravda, da bi tvrdila da je odraz (i njegova slobodna interpretacija) ujedno i dokaz, odnosno da pravda nije samo odraz pravde****.

Serija neobjašnjivih poteza Suda za zločine eks-Jugoslavije (puštanje na slobodu Ante Gotovine, Ramuša Haradinaja i Vojislava Šeselja, uzmimo samo neke primere), ali i knjiga Ja i ratni zločinci (2008) Karle Del Ponte, glavnog tužioca ovog tribunala između 1999–2007, u kojoj se upravo glavna protagonistkinja zakonodavnog tela, koji pravdu presuđuje u ime novog „demokratskog zakona”, pretvara u žrtvu istog trubunala, kao i težak administrativni aparat, njegova prevelika temporalna i spacijalna udaljenost od „teatra operacija” – sve pomenuto je prilog tezi da su odraz i slika (uvek) u centru pažnje „pravde”. Govoriti o slici jednog suda, svojevrsnoj slici međunarodne pravde koji, u postojećim koordinatama globalnog „pravnog poretka” odavno šalje zbunjujuće slike haosa, kao bele mrlje na belom, jeste možda najbolja metafora muka i tajaca koji ostaju danas na polju „međunarodnog prava” i pravičnog.

Mikroskopiranje fragmenata u sudskom procesu (na isti način na koji su teritorije bivše Jugoslavije bile pripremane za „hirurške intervencije” iz vazduha*****) i paraleleno zumiranje kroz frotaž Sarine krede koja prelazi papirnom i krečnom emulzijom čak i preko poda tribunala po kome hoda i „zločin i kazna” – procedura kavkaskog kruga kredom koji zaokružuje antropomorfne Roršahove mrlje – baš kao i razgovori između optuženih i eksperata za „analizu slike”, koji u pojedinim trenucima deformišu vlastite iskaze, suočeni sa kontradikcijama optuženih; glas prevodioca koji uključuje i brehtijanske didaskalije (odgovor, pitanje): u takvom mikro-makro tehnicističkom konktekstu frotaž postaje panoramska perspektiva u potrazi za (ponekad suviše) fragilnom očiglednošću. Iz svih navedenih razloga, Sarina poetska metoda kredom ne postavlja presudu argumentacionog relativizma (tj. revizionizma), već upravo pitanje emancipatorske, poetske pravde u jednom novom smislu******.

Poetska metoda Sare Vanaht otkriva istinsku komplikaciju tretiranja Istine, naročito na mestu kakav je Međunarodni sud za utvrđivanje iste. Kupletom Istorija/Istina ona odgovara kupletom storija/poetska pravda, ali ne u arisotelovskom smislu: suditi u ime onoga što bi trebalo da bude, ono što „je bilo”. Ona se kreće nepoznatim stazama, krčeći put kroz „staze koje ne vode nikuda” današnje demokratske džungle, u kojoj frotaž jeste upravo vibrantni eho izvora koga reprezentuje, baš kao i zvučni odjek pitanja koja ostaju bez pravih odgovora, a koja se nameću gledaocu Uzgajanja prašine:

• Jedan ispravan sud za ratne zločine bi trebalo da bude organizovan gde i kako?
• Šta znači pojam-paket „istina i pomirenje”?
• Da li je internacionalna remedijacija legitimnija od lokalne?

„Realno mora da prođe kroz fikciju da bi bilo mišljeno”, kaže Žak Ransijer u svojoj knjizi Le partage du sensible, esthetique et politique.

Aristotel u Poetici tvrdi da poetički mimezis nije imitacija već igra znanja, otkrivanje inteligibilnih struktura. Poetika povezivanja postupaka nudi kauzalnu logiku empirijski dezorijentisanih zbivanja i time je superiornija od istorijskog sleda. Na kraju, da bi Istorija dobila status mišljivog ne mora li da prođe kroz poetiku?

„Poetiku, obrnuto, nazivam diskursom bez legitimnog položaja i specifičnog adresata koji pokušava ne samo proizvesti neki učinak, nego podrazumijeva odnos prema istini, i to prema istini koja ne bi imala svoj vlastiti jezik”, kaže Žak Ransijer u Poetici znanja (Edicija Jugoslavija, 2010).

Poetika kao potraga za „zajedničkim jezikom”, sintagmom koja upravo označava nužnost teškog puta politike i poetike emancipacije koja stoji pred svima nama. Poetika u takvom svetu, deoba osetilnog, postaje ime nove potrebne po(li)etike emancipacije, svih i za sve.

* Bašlarovom (Gaston Bachelard) tekstu o nadracionalizmu prethodio je razlaz između dve logike nadrealizma i dva saradnika, pri čemu kasnije i dve struje: Bretona (Andre Breton) i njegovog saradnika, sociologa i gramatičara Rožea Kajoa (Roger Caillot), ništa manje, ali ni više nego oko meksičkog pasulja koji skače. Kajo je želeo da jednostavnim „epistemološkim rezom” uzme nož i razotkrije tajnu „čudnog bića”, a Breton je dozivao u pomoć pravo na misteriju i enigmu. Čini se da svet Sare Vanaht vešto spaja ove dve pritoke tretiranja stvarnosti.

** Tako je Erik David (Eric David), profesor „međunarodnog prava” Slobodnog briselskog univerziteta (ULB), aktuelni predsednik Centra za međunarodno pravo, ULB, Brisel, na debati povodom projekcije filma Dust Breeding u Briselu izjavio: „Sarin film je jedna od reprezentacija te iste stvarnosti koju takođe Pravo istražuje na svoj način, svojim sredstvima. Ali Istina sa velikim I, ne postoji kao takva ni za pravosuđe.”

*** Vidi seminar DOCUMENT, FICTION & DROIT (Dokument, fikcija, pravo), Wiels, 2013, Brisel.

**** Slobodan Karamanić u svom dragocenom eseju iz 2007. (Zločin i pravna fikcija, BETON), a zatim dopunjenoj verziji (Antinomije „istine i pomirenja”: postjugoslovenski slučajevi, Filozofija i društvo, XXIII (3), 2012) govori bez zadrške o granicama i protivrečnostima koncepta „istina i pomirenje” i „tranzicione pravde”, te mehanizmima analgetizacije i pacifikacije društava putem suđenja, koja čak imaju ulogu montiranih procesa.

„Pojedini teoretičari tranzicione pravde (...) opravdavaju potrebu za postojanjem organizovanog pamćenja činjenicom da je stepen kriminalnih aktivnosti u određenim postkonfliktnim društvima dostigao takve kvantitativne razmere koje uveliko prevazilaze okvire onoga što se naziva ’konvencionalnim zločinom’. Na primer, M. Oukermen (Mariam Aukerman, 2002) sugeriše da tranziciona pravda predstavlja posebne oblike pravde za društva koja su prošla kroz period ’izvanrednog zla’ (extraordinary Evil). U tim je slučajevima standardni pravni paket retributivnog prava preuzak da bi reflektovao izuzetni karakter zločina sa kojima se mora suočiti u periodu tranzicije. Prema R. G. Tajtel (Ruti G. Teitel, 2000) funkcija krivične pravde u fazama tranzicije sastoji se u sledećem: ’Tranzicione prakse predstavljaju specifičnu formu krivične pravde kao rituala liberalizirajućih država: kroz te prakse se norme javno uspostavljaju. Kroz određene fiksirane procese uspostavljaju se nove linije razgraničenja oslobađajući prošlost, što omogućuje da društvo krene napred. Iako je konvencionalno kažnjavanje uglavnom shvaćeno kao retributivno, u tranziciji je njegova svrha korektivna, prelazeći od individualnog zločina ka širem društvu’ (Teitel 2000: 67). Slično, M. Osil (Mark Osiel) tvrdi da regularni oblici juridičke pravde mogu biti transformisani u ’liberalna montirana suđenja’ (liberal show trials) koja služe kao pedagoški i emocionalni pokretači za formiranje ’liberalnog morala’.”

***** O povezanosti (političkoj i finansijskoj) Tribunala u Hagu za zločine u eks-Jugoslaviji i NATO-a govorio je otvoreno portparol NATO-a, Džimi Ši (Jamie Shea), na konferenciji za štampu 17. maja 1999, na primer.

„Verujem da će sudija Luiz Arbur (Louise Arbur) početi sa istražnim postupkom kada joj to dozvolimo. Njoj Milošević nije dao vizu za Kosovo. Ako je, kao što želimo, ona dobila slobodan pristup, to je zahvaljujući NATO-u, koji je prijateljska organizacija tribunala i koja je pritvorila optužene za zločine u Bosni (...) Zemlje NATO-a su obezbedile sredstva za osnivanje tribunala – mi smo finansijeri – naravno da bi se osnovala druga instanca, tako da presude mogu da budu ubrzane. Dozvolite mi da vas uverim da smo mi i tribunal ujedinjeni u toj nameri: želimo da vidimo ratne zločince pred licem pravde i siguran sam kada Luiz Arbur bude išla na Kosovo i bude ispitala činjenice, optužiće, čini nam se, Jugoslovene i nikoga drugog, za sada.”

[Our Emphasis. May 17, 1999 Transcript of NATO press conference by Jamie Shea & Major General W. Jertz in Brussels. Transcribed by M2 PRESSWIRE (c) 1999. Ceo transkript dostupan na sajtu: http://emperors-clothes.com/docs/jertzback.htm#h-list_quote ]

****** O toj urgentnoj potrebi govori takođe S. Karamanić u pomenutim tekstovima: „Prava antiteza negiranju zločina nacije nije priznanje, već politika emancipacije. Kako definišemo politiku emancipacije? Politika je nešto što se odnosi na sve, što nije unapred određeno partikularnom supstancom, identitetom niti posebnim interesom. Politika je dezidentifikacija, proizvodnja istosti i razaranja razlika. Politika je ukidanje svih oblika dominacije razlika. Iz tog aksioma sledi da politiku danas ne možemo zasnivati na bilo kakvom obliku pojedinačnog udela, na merenju krivice. Politiku ne možemo svesti na pomirenje zavađenih naroda, reparaciju i priznanje. Politika je kreacija u destrukciji državnog stanja”, kao i: „Iz svih navedenih razloga možemo zaključiti da pravo pitanje, kako se suočiti sa kriminalnom prošlošću u postjugoslovenskoj situaciji, može biti postavljeno samo u političkim terminima. To bi bilo pitanje kako protivrečiti protivrečnostima dominantne forme univerzalnosti, univerzalnosti nacionalne države. Ili, barem, kako učiniti ove kontradikcije vidljivim, da bi se otvorio put za pojavu novih formi subjektivnosti, novih projekata emancipacije. Radi se o ključnom pitanju koje stoji pred post-Jugoslovenima danas.”

Uredništvo Edicija Jugoslavija

(tekst je u skraćenoj verziji objavljen u programu Jugoslovenske kinoteke, Beograd, za juni 2015).